Парохијско писмо за јун 2024. – Priest’s Letter for June 2024.

English

 

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА ЈУН 2024. ГОДИНЕ ~

Сваку радост имајте, браћо моја,
када паднете у различита искушења,
знајући да кушање ваше вјере
гради трпљење. (Јак. 1, 2-3)

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Искушења су део свачијег живота. На њих свако од нас, према својој вери, другачије реагује. Једно је сигурно, искушења су неопходна како би се проверила вера свих нас и како бисмо заиста и својим делима показали да смо деца Божија. Свети Игњатије Богоносац нас саветује да не смемо да имамо Христа на својим уснама а свет у своме срцу. Дакле, оно што уснама исповедамо, срцем треба да верујемо а делима да потврђујемо.

Искушења се превазилазе уз помоћ два опробана средства, којима се иначе у духовној борби непрестано треба да користимо, то су вера и љубав. Исти светитељ (Св. Игњатије) поручује да је: „Вера почетак а љубав свршетак (живота) а заједница ово двоје је Бог“. У вери и љубави Бог се најлакше и најбрже проналази! Ко пронађе љубав, пронашао је Бога, а љубав се, према речима оца Јована Мејендорфа, проналази само кроз искуство, кроз живот и она је савршени дар.

Дарујући нас савршеном љубављу, коју је послао нама кроз свога Сина Јединородног, Бог нас дарује приликом да осетивши ту љубав и ми пођемо за њом. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина свога Јединородног дао да свако ко верује у Њега не погине него да има живот вечни“ (Јн. 3, 16). Ове речи су основ наше Православне вере. У њима се проналази искупљење и избављење од свих страсти и невоља које наваљују на нас. За нас нема другог пута од Христовог пута, тако се и Свети Владика Николај пуно пута питао: зар беду, бедом да лечимо? Не него Христом! Он је једино наше уточиште од свих болести, зала, невоља и нистина овога света.

Претходних неколико седмица, месеци, па и година, донеле су многа искушења човечанству. Наш Православни Српски народ није поштеђен истих. У светлости речи које написах у почетку овога писма, ова искушења треба да нам донесу радост трпљења. Јер ако на њих будемо гледали на било који други начин: осуђујући, ропћући, подсмевајући се ближњима за њихов страх или невољу, грех је на нашу душу. Трпљење не значи спровођење своје воље, за ово су нам први хришћани дали савршен пример спомињући у својим молитвама римске Имераторе и старешине који су их убијали и прогонили. Они су својим трпљењем превели у веру многе безбожнике, сурове разбојнике, војнике и народне поглавице, дакле проповедали су Христа делима а не језиком.

Данас се нешто слично и од нас захтева, да будемо постојани у вери. Као хришћани, ми смо позвани да увек тежимо ка савршенству, то је јеванђелска заповест која звучи апстрактно, далеко и сасвим сигурно неизводљиво. Зашто би нас онда Христос упутио на пут који не можемо успешно да окончамо? Какав је то Бог који од нас тражи немогуће и незводљиво? То је Бог који се за нас спустио до крста и пакла! То је Бог који је васкрсао у трећи дан и донео нови живот свету! То је Бог који је лечио болесне, тешио убоге, мртве васкрсавао! То је Бог који нас неће оставити на нашем путу у вечно царство. То је Бог којим оно што сматрамо немогућим у реалности бива могуће и изводљиво!

Имајмо поуздања у Бог, дозволимо му да понесе наш терет, нека се наша туга, невоља, брига претворе у радост трпљења. Нека Господ онима који покушавају да наш питоми и богобојажљиви народ направи свирепим зверовима, опрости њихову клевету. Ми браћо и сестре, попут Св. Првомученика Стефана узвикнимо: Опрости им Господе јер не знају шта раде! Попут Св. Мученика Вукашина смело изјавимо: Само ви радите свој посао!

С Божјим благословом,
Свештеник Синиша Милутиновић

 

НАША СВЕТА ЦРКВА У ЈУНУ ПРОСЛАВЉА:

  1. Свети цар Константин и царица Јелена.
    Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра, који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у Цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години, у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

  2. Свети мученик Лазар, кнез српски.
    Један од великаша српских, који су владали царством српским после цара Душана. По смрти цара Уроша Лазар би крунисан од патријарха Јефрема за цара српског. Слао изасланство у Цариград, са монахом Исаијом да моли да се скине анатема са народа српског. Борио се против силе турске у неколико махова. Најзад сукоби се на Косову пољу 1389. године 15. јуна са турским царем Амуратом, где буде посечен. Тело му пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје, а доцније пренето одатле у Раваницу Сремску, одакле је за време Другог светског рата (1942. године.) пренето у Београд и положено у Саборну цркву, где и данас нетљено почива и пружа утехе и исцелење свима онима који му се молитвом обраћају. Обновио Хиландар и Горњак; подигао Раваницу и Лазарицу; био ктитором манастира руског Пантелејмона као и многих других цркава и манастира. (Сада његове свете мошти почивају у манастиру Раваници).

 

Divider

 

~ PRIEST’S LETTER FOR JUNE 2024. ~

 

Sermon by St Nikolai (Velimirovich) for the Ascension of Christ

The Gospel of Luke recounts how the resurrected Jesus met with His disciples and said to them: ‘Thus it is written, and thus it behoved Christ to suffer, and to rise from the dead the third day: and that repentance and remission of sins should be preached in His name among all nations, beginning at Jerusalem. And ye are witnesses of these things. And, behold, I send the promise of My Father upon you: but tarry ye in the city of Jerusalem, until ye be endued with power from on high’ (Luke 24.46-49). ‘And, being assembled together with them, commanded them that they should not depart from Jerusalem, but wait for the promise of the Father, which, saith He, ye have heard of Me. … And when He had spoken these things, while they beheld, He was taken up; and a cloud received Him out of their sight’ (Acts 1.4-9).

The Evangelist Matthew continues: ‘Then the eleven disciples went away into Galilee, into a mountain where Jesus had appointed them. And when they saw Him, they worshipped Him: but some doubted. And Jesus came and spake unto them, saying, All power is given unto Me in heaven and in earth. Go ye therefore, and teach all nations, baptising them in the name of the Father, and of the Son, and of the Holy Spirit: teaching them to observe all things whatsoever I have commanded you: and, lo, I am with you alway, even unto the end of the world’ (Matthew 28.16-20). And again Luke writes: ‘He led them out as far as to Bethany, and He lifted up His hands, and blessed them. And it came to pass, while He blessed them, He was parted from them, and carried up into heaven. And they worshipped Him, and returned to Jerusalem with great joy’ (Luke 24.50-53).

Thus did the One ascend to Heaven Who held heaven within Himself. He who carries hell within himself will end up in hell, but he who bears heaven within his soul will ascend to heaven. And truly, no one can ascend to heaven other than those who have heaven within; and no one can end up in hell besides those who have hell within. The familiar is drawn to what is familiar and unites with the familiar; but it rejects what is not familiar. Matter submits to the spirit to the extent that the human soul is filled with the Divine Spirit; and the laws of nature are obedient to moral laws, which govern the world. Because the Lord Jesus Christ is the fullness of the Holy Spirit and the perfection of moral law, to Him is subject all matter — the entire physical world, with all the laws of nature.

Any person, as a spirit, can be victorious in his life over a certain law of nature, with the help of another law of nature — that is, he can overcome it with his own spirit. Christ, as the God-Man, could subject the laws of nature to Himself through the law of the Spirit, which is the supreme law of the created world. However, this concept, just as any other spiritual concept, can be but partially explained by ordinary earthly conceptualisations and reasoning — and that only by examples and comparisons.

Spiritual things only become clear beyond a doubt when the spirit sees them and perceives them. In order to see and feel the manifestations of the spiritual world, long and exhausting spiritual practice is needed, after which, by God’s grace, spiritual vision may be opened in a person; this vision allows him to see what seems unbelievable and impossible to ordinary mortals. Nevertheless, a person must first believe those who have seen the unbelievable, and strengthen their faith from day to day, striving to see what is inaccessible to the common gaze.

Not in vain does the Lord say, ‘Blessed are they that have not seen, and yet have believed’ (John 20.29). The Lord God rejoices in their faith just as a father on earth rejoices that his children believe his every word. All the apostles were present at the Ascension of the Lord, gathered on the mountain. This was their last collective meeting. However, this was not the last appearance of Christ. Later He appeared in a vision to the Apostle Paul on the road to Damascus, to the Apostle John on the island of Patmos, and to other apostles, as well as to martyrs, holy hierarchs, and confessors, over the course of the entire history of the Christian Church.

But the day will come — and that day is not far off — when all the righteous men and women who firmly believed in Him throughout their lives will see Him. And around Him in the heavens will gather all those who were baptised on earth in His name — not only with water, but also with the Spirit and fire. And they will enter into His joy, which the Heavenly Father has prepared for all His chosen, and will inherit a joy that they have never known before.

Amen!

 

Major Feast Days in June

  1. Saint Emperor Constantine and Empress Helen.
    Constantine’s parents were Emperor Constantius Florus and Empress Helen. Florus had more children from another wife, but with Helene he only had this Constantin. St. Constantine had three great battles when he became emperor: one against Maxentius, the tyrant in Rome, the second against the Scythians on the Danube and the third against the Byzantines. Before the fight with Maxentius, when Constantine was in great worry and doubts about his success, a brilliant cross appeared to him in the sky, all decorated with stars, and on the cross it was written: win with this. The emperor, amazed, ordered a large cross to be made, similar to what appeared to him, and to be carried in front of the army.By the power of the cross, he won a glorious victory over a numerically superior enemy. Maxentius drowned in the Tiber River. Immediately afterwards, Constantine issued the famous Edict in Milan in 313 to stop the persecution of Christians. Having defeated the Byzantines, he built a wonderful capital city on the Bosphorus, which has since been called Constantinople. But before that, Constantine fell into a severe disease called leprosy. Priests and doctors advised him to bathe in the blood of slaughtered children as a remedy. But he refused. Then the apostles Peter and Paul appeared to him and told him to look for Bishop Sylvester, who would cure him of a terrible illness. The bishop taught him the Christian faith and baptized him, and the leprosy disappeared from the emperor’s body. When a rift arose in the Church due to the disruptive heretic Arius, the emperor convened the First Ecumenical Council in Nicaea in 325, where heresy was condemned and Orthodoxy was established. Saint Helen, the pious mother of the emperors, was very zealous for the faith of Christ. She visited Jerusalem and found the Holy Cross of the Lord, and built the Church of the Resurrection on Calvary and many other churches in the Holy Land. In her eightieth year, this holy woman presented herself to the Lord in 327. And Emperor Constantine outlived his mother by ten years and died at the age of sixty-five, in the city of Nicomedia. His body was buried in the Church of the Holy Apostles in Constantinople.

  2. Great-martyr Tsar Venerable Lazar of Serbia and all New Martyrs of Serbia.
    One of the Serbian nobles, who ruled the Serbian empire after Emperor Dušan. After the death of Emperor Uroš, Lazar was crowned Serbian Emperor by Patriarch Jefrem. He sent a delegation to Constantinople, with the monk Isaija, to ask that the anathema be removed from the Serbian people. He fought against the Turkish power in several battles. Finally, on June 15/28, 1389, he clashed with the Turkish emperor Amurat on the Kosovo field, where he was cut down.His body was transferred and buried in his endowment in Ravanica near Ćuprija, and later transferred from there to Ravanica Sremska, from where during the Second World War (in 1942) it was transferred to Belgrade and laid in the Cathedral Church. He restored monasteries Ḫilandar and Gornjak; built Ravanica and Lazarica; was the founder of the monastery of the Russian Panteleimon, as well as many other churches and monasteries. (Now his holy relics rest in the Ravanica monastery).