Интервјуи – Домаћи

 
Јул 2019, Интервју – Даринка Заставниковић
 
Април 2017, Интервју – Мартина Говедник

 

 

Интервју – Даринка Заставниковић

 
 

Бели Анђео: Најприје да ти се захвалимо за твој одзив за интервју за наш црквени часопис. Ти као један од сарадника нашег часописа обично водиш интервјуе са српским умјетницима а сада је дошао тренутак да и ми урадимо интервју са тобом и да те мало боље представимо нашим читаоцима као пјесникињу и наравно као иницијатора и организатора видео спота Видовдане свети дане.
Реци нам како је потекла идеја за овај видео и шта те инспирисало да урадиш видео посвећен Видовдану баш на овакав начин.

Даринка: Поред потребе да стварам, коју сваки уметник има, жељела сам да прикажем наше заједнице у Ванкуверу и Брнабију, јер заиста сматрам да смо благословени што имамо тако лепе и богате заједнице, а тако смо далеко од Србије. Све је урађено на професионалном нивоу и за то је било потребно да сарађујемо са уметницима из Србије и драго ми је да се то остварило . Видовдан као један од темеља нашег националног идентитета повезао је нас који смо далеко са Отаџбином, бришући физичке раздаљине и захваљујући њему као вечном појму, постали смо сви једно у овом споту. То је између осталог и била порука овог пројекта, да ми сви део нечега што бих могла назвати српска душа, били тога свесни или не и да треба да смо уједињени колико год је то могуће.

Бели Анђео: Поред стихова које си написала за овај видео ти си такође написала и двије збирке пјесама посвећених Косову и твојој поносној Лики и дио од прихода тих збирки ти си поклонила цркви. Реци нам нешо о тим збиркама – када и гдје су настале и да ли си већ имала њихову промоцију код нас у Ванкуверу?

Даринка: Прва збирка песама Личка душа објављена је 2009-те године у Београду и доживјела је два издања. Имала је своју промоцију у Цркви Св. Саве у Ванкуверу, још у време када сам као туриста боравила у Канади. Пламен Косовске ноћи изашао је 2011-те године и приход од те књиге је углавном ишао цркви. Оно што може бити занимљиво је да сам написала песме за Пламен косовске ноћи и тек онда први пут отишла на Косово и Метохију, јер нисам желела да објавим збирку, а да никад нисам посетила крај о коме пишем, иако сам га свом душом осећала. Стицајем околности та књига је доживела своју промоцију у Београду тек 2018-те године у парохијском дому Храма св. Саве, заједно са промоцијом спота Видовдане свети и заиста је то био један посебан догађај. Сав приход са промоције ишао је народној кухињи на Косову и Метохији. Била сам пријатно изненађена количином новца која се скупила.

Бели Анђео: Још мало да причамо о споту који тренутно привлачи пажњу и код нас и у Србији. Видео је дакле интересантан јер он обједињује српску матицу са дијаспором. Како си дошла на ту идеју и зашто ти је било важно да он буде јединствен у овом погледу?

Даринка: Живећи у Канади увидела сам да мене инспирише углавном оно што има везе са Србијом и оним што долази из ње, од уметника са којима сам радила интервјуе до неких других садржаја, само у тим тренутцима би моје срце и душа заиграло и претварало осећања у стихове. Метафорички гледам дијаспору као гране а Србију као корен једног дрвета, чије ће се гране осушити ако се корење исече. Негде у себи осећам да бисмо опстали духовно и национално, да бисмо били Срби, потребна нам је Србија и све што је њено или наши одласци кући, да бисмо се накупили снаге и енергије за живот у туђини. Зато је и спот просто морао објединити оба сегмента, јер они за мене представљају целину.

Мени је лично битно да је спот завршен и овом приликом се захваљујем свим спонзорима који су омогућили да се један сан оствари. Такође, морам да напоменем да свега овога не би било без људи чија је заслуга једнакa као и моја и од којих је свако у датом тренутку био пресудан да се пројекат реализује. То су заједно на челу са нашим свештеником Малишом Миловановићем, оперска певачица Мартина Говедник која је спремала и увежбавала извођаче у Канади, Борис Mилидраг који ми је од самог почетка био највећа подршка и Александра Гријак. Заиста да њих није било све би ово остало само на речима. Захваљујем се свима још једном од срца. Kао и онима који су на било који начин подржали пројекат и учествовали у њему.

Бели Анђео: Да ли планираш да представиш видео нашој српској јавности у Ванкуверу? Какви су ти планови поводом тога и шта можемо очекивати?

Даринка: Немам неке посебне планове поводом тога. Сувише сам заузета са троје мале деце и довољно ми је да је спот завршен, имао је своју промоцију у Србији, постављен је на youtube где свако може да га види, дељен је на фејсбуку и сличним мрежама. Уколико отац Малиша жели увек се може пустити рецимо за Видовданску академију или на видео биму током неког догађаја у цркви, да присутни могу да га погледају. То би било лепо.

Бели Анђео: Ти си млада особа која се доселила из Србије тј. из Лике у Канаду. Какав је тај пут од Лике до Ванкувера, и како је промјена средине утицала на тебе као умјетника?

Даринка: Лику сам напустила 95-те године, када сам имала четрнаест година, јер смо били протерани и на неки начин остала сам заувек везана за њу. Нисам се проналазила у светлима великих градова, али управо та моја туга и носталгија изродиле су прву збирку песама. Оставши без родног краја, лако сам могла да осетим бол оних који су живели на Косову и Метохији и били спремни да ризикују све да би опстали на вечном огњишту. Долазак на запад донео је неку врсту културолошког шока који човека снађе кад се обре на подручју где је све другачије: језик, култура и начин живота, а требало би да то место постане нови дом. Доласком у Канаду изгубила сам била инспирацију и годинама нисам писала, временом се то променило и срећна сам због тога.

Бели Анђео: Наше читаоце ће сигурно занимати шта тренутно радиш и чиме се бавиш? Да ли имаш у плану издавање нове збирке пјесама?

Даринка: Тренутно сам посвећена породици и васпитавању деце и то је посао који ми за сада узима сво време и енергију. Вероватно ће касније бити нових збирки песама, али у скоријој будућности када обавезе допусте волела бих да се окренем писању једног романа. То је нешто што би ме заиста испунило.

Бели Анђео: Хвала још једном за овај разговор и желимо ти много среће и успјеха у твом даљем стваралаштву.

Специјално за Белог Анђела, разговор припремила Љиљана Тољевић

 
 

 

Интервју – Мартина Говедник

 
 

Одрастајући у музичкој породици, са татом композитором и мајком виолинисткињом, као природан след ствари, јавило се рано интересовање за музику. Још као мала слушала је Вивалдија и Моцарта и знала да отпева све теме из Симфонија и Годишњих доба. Са пет година пожелела је да свира клавир. Завршила је музичку школу Мокрањац код професорке Радојке Јовичић, која је спремила за Београдску Академију, где је дипломирала клавир у класи професора Нинослава Живковића. У току студија, желећи да допуни свој уметнички израз, завршила је средњу школу соло певања. Као мала је сањала да истражи свет и упозна друге културе. Желела је да настави усавршавање гласа ван граница Србије. Иако је привлачила Европа, посетивши тату у Ванкуверу, увидела је да је ниво класичне музике и студирања у Канади на завидном нивоу, те је одлучила да полаже пријемни испит на МcGill универзитету у Монтреалу. Сматра да је то једна од најбољих одлука коју је донела, упркос страху и неизвесности. Победио је ентузијазам, вера у себе, као и то да је све могуће онима који следе своје снове. Од пре две године живи у Ванкуверу, где, између осталог, при цркви Светог Саве ради са децом.

Са обзиром да си живела у Монтреалу, а сада си у Ванкуверу, шта нам можеш рећи о разликама у начину живота у та два града?

Позитивно сам изненађена уметничким и музичким животом у Ванкуверу, богатство на нивоу хорова и савремене музике је фантастично. Ванкувер се у последњих петнаест година јако развио и има много да понуди у том смислу. С друге стране, човек се у Монтреалу осећа једном ногом у Европи а другом у Америци- по мени савршена мешавина. Европски осећај близине и присности је израженији него у Ванкуверу – овде су дистанце веће па је теже постићи и дружење и посао, док сам у Монтреалу могла свуда да стигнем бициклом- осим зими, хаха. Такође, менталитет је различит између енглеског и француског говорног подручја, осећају се корени у различитим културама. Оно што је у Квебеку другачије од остатка Канаде је гласност и веселост Квебеканаца, та бучност на коју смо ми Балканци навикли, и због тога се тамо брзо осећамо као код куће. Такође лако ћете препознати шта људи мисле, док у остатку Канаде преовлађује политичка коректност и униформисан начин обраћања која спречава да видимо шта људи заиста мисле и осећају. Понекад је то добро, а понекад баш и не…

Како је текло стварање каријере у Канади и да ли је то био тежак пут?
Када сам завршила Мастер и ушла у професионалне воде, већ ми је био познат процес продукције једног оперског дела- Универзитет МcGill нас је јако добро припремио за професионални живот у том смислу. У Канади је, међутим, најтежа препрека то што не постоје оперске куће са сталним пословима за певаче као у Европи. Сви су ангажовани по уговору и никад се не зна број ангажмана у следећој сезони. Била сам солиста у више оперских продукција широм Квебека, као и члан хора Монтреалске опере. У Европи сам у интернационалној копродукцији певала Кармен, што је сан сваког мецосопрана, као и више концерата по фестивалима у Пољској и Немачкој. Једно време сам живела и у Паризу, али је ми је било тешко успоставити контакте и наћи своје место под сунцем без веза створених у току студија.
И онда сам дошла у Ванкувер, пратећи свој осећај да не треба да се враћам у Монтреал- иако сам тамо кроз пријатељства и подучавање- нарочито међу нашим људима при цркви Св. Тројице, створила себи већу породицу него што имам фамилије у Србији. Одлучила сам да будем ближе својој правој породици- и отац и брат ми сада живе у Ванкуверу. А било је и време за професионалне изазове друге врсте!

Да ли је уметност била једина опција по питању каријере или је било двоумљења по том питању?
Као мала волела сам математику и природне науке, ствари базиране на правилима и формулама. На првој години природног смера у Трећој Београдској Гимназији схватила сам да ипак без музике не могу да живим. Више година касније, након неизвесности уметничког живота, увидела сам да моја љубав према математици може да се искористи на један прагматичан начин. После више разговора са оцем који је сада у пољу финансија, дошавши у Ванкувер узела сам дозволу за рад као финансијски саветник и брокер за осигурања и инвестиције. То је дало допуну мојој музичкој страни, вратило ме раној љубави према математици и омогућило да реализујем жељу да помажем и улепшавам живот људима- не само кроз музику, већ образујући их и помажући им да створе за себе и своје најмилије финансијку будућност коју заиста желе.
И даље се интезивно бавим певањем и имам већ неколико остварених солистичких пројеката у Ванкуверу и околини. У априлу сам као солиста наступала у Театру Орфеум, налепшој концертној дворани у Ванкуверу са почетка 20-ог века, са Ванкуверским Камерним Хором у Перголезијевој “Стабат Матер”. У мају сам са Ну Би Си ансамблом певала Малерове “Песме мртвој деци”, а у јуну премијерно тумачила улогу пост-апокалиптичне вештице Гризелде у првој опери моје пријатељице Алисон Кочани, “Алма”. Очекујем и сарадњу са Ванкуверском Сити Опером, новости се могу пратити на мојој веб-страници www.martinagovednik.com.

Који је твој омиљени репертоар?
Лирски мецосопрански репетоар. Највише себе проналазим у делима француских композитора: Кармен ми је омиљена улога, а такође јако волим Шарлоту из Маснеове опере “Вертер” по Гетеу и Далилу из опере “Самсон и Далила”, базираној на Библијским списима. Увек сам волела да певам на француском и руском због назала- глас звони и тече сам од себе када човек пева на та два језика. Родитељи су у мени развили љубав према савременој музици од раног доба: “Замак Плавобрадог” од Бартока и Дебисијеви “Пелеас и Мелисанда” су ми омиљена оперска дела 20-ог века. Такође волим Рихарда Штрауса, Другу бечку школу и Рахмањинова, мада ништа не може да се пореди са Бахом- он је потпуно непревазиђен.
Како је настао албум са косовским песмама?

Албум са косовским песмама се некако догодио сам од себе. Нисам као дете добро познавала српску традиционалну музику, била сам увек више окренута класици. Тек у Канади сам почела да развијам интересовање према нашим народним и староградским песмама када сам почела да држим дечији хор и хор за одрасле при цркви Св. Тројице у Монтреалу. 2011. године наш велики добротвор из Торонта, г-гђа Радмила Мићић, гостовала је у Монтреалу са својом монодрамом посвећеној мајкама несталих са Косова и Метохије и том приликом била сам замољена да отпевам песме “Видовдан” и “Ој Косово”. То ме је инспирисало да за празник Видовдан те исте 2011-те направим целовечерњи концерт косовских песама у својим аранжманима, пратећи се на клавиру (тада сам први пут открила да имам и нешто композиторског талента на тату, у шта никад пре нисам веровала). Затим сам са истим репертоаром гостовала у више наших цркава и заједница по Кевебеку и Онтарију, прикуљајући донације за страдале са КиМ. Коначно, Господин Жељко Прица из Киченера понудио је да финансира мој пут у Србију и снимање песама на Коларцу. Југослав Бошњак, пријатељ мог оца, био је продуцент- и тако је направљен албум.

Да ли си наступала у Србији?
Јесам пре него сто сам отишла на студије у Канади. Од тада у Србију одлазим да обиђем маму и пријатеље. Волела бих да имам прилику да се представим српској публици, поготово са косовским песмама, али и као оперски певач.

Шта за тебе представља бављење уметношћу?
Док се бавимо музиком, ми постојимо у свету искристалисаног израза људског бића и целокупног његовог потенцијала. Кроз уметнички израз уметник, а са њим и публика, спознаје све висине и поноре људског постојања, доживљава катарзу и добија шансу да постане бољи човек. Чак и тумачење злих ликова уметнику допушта увид у најмрачније делове људске душе, дајући му упутство како да то зло победи у себи. За мене бављење музиком има пре свега духовни циљ. Мислим да је уменост огледало целокупног људског постојања и онога за шта је човек способан- и добро и лоше, у стању је да уметника и публику доведе на виши ниво свести. Верујем да сваки пут када певам на концерту имам могућност да понмогнем и себи и публици, отворим прозор у другачији, бољи свет и променим овај у којем живимо, макар и на трен- набоље.

Мартина Говедник, успела је да оствари свој сан. Пронашла је пут да испуни нахођења своје душе и преда се музици, и то на једном изузетно високом професионалном нивоу. Са друге стране, у реалности материјалног света у коме живимо успела је да искористи друге вештине које поседује да би постигла одређену материјалну сигурност и на тај начин могла да се препусти уметности пратећи своју љубав. Њена прича може да буде узор и подстрек многима на путу остварења својих снова, а нама је изузетна част и задовољство да имамо таквог члана у нашој заједници у Ванкуверу.

Даринка Дариа Заставниковић