Духовне поуке

 

Будимо мудри и безазлени

Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци.

Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер, мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази у глупост. Ни једно ни друго више, него да будемо „мудри као змије, а безазлени као голубови“.

„И мене су гонили, и вас ће гонити“, говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда, кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. То и јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио!

Патријарх Српски Г. Павле
Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле
Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.

 

Hајвећи српски грех – Свети Владика Николај

Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.

Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?

Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.

И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.

Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.

Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.

Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу – у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана…

Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца…

Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје…

Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.

Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима…

Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!

А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.

И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног…

Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног“. Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик“. У нешто што нам се и не чини као грех.

Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење.“

Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити…

Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.

Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу“, већ мудрости.

Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја“. Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога“. Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.

Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.

И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.

Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.

 

Свети Владика Николаj

Поуке оца Тадеја

Каквим се мислима бавимо таквог смо и расположења па нам је и цео живот такав. Ако се бавимо немирним мислима, ако стално бринемо шта ће да се деси уместо да учинимо шта можемо и препустимо се Божијој руци, онда ће и живот да нам буде једна секирација и на људе ћемо преносити такво расположење. А уколико се трудимо да свим својим бићем па и мислима предамо себе Богу онда ћемо живети радујући се. И цео живот ће нам проћи више у радости него у „бедаку“.

Свети Оци кажу: ако се одбаци предлог духова злобе, победа је добијена без борбе. Они су то из искуства говорили.

Писмо руског војника

Још ниједан пут у животу нисам говорио са Тобом, aли данас желим да Те поздравим.

Ти знаш да су ми од детињства говорили, да Те нема. И ја лудак сам поверовао.

Творевину Твоју никада нисам сагледао. И гле, ноћас сам посматрао из кратера, што га је направила граната, звездано небо, нада мном. Неочекивано сам схватио, дивећи се свемиру, Како сурова може бити обмана. Не знам Боже, хоћеш ли ми пружити руку, али ја ћу ти рећи и Ти ћеш ме схватити није ли чудно, да се усред ужаснога ада, изненада, појавила светлост и ја сам Те препознао? И осим тога ја немам ништа више рећи, још само, да сам срећан, што сам Те упознао. У поноћ је заказан напад, Али, не плашим се: Ти на нас гледаш….. Сигнал. Шта ћу? Морам да кренем. Било ми је лепо са Тобом. Још желим рећи, да ће, што је Теби знано, битка бити тешка, и, можда ћу Ти, већ ноћас покуцати. И ако ти до овога тренутка нисам био пријатељ, хоћеш ли ми дозволити да уђем, када дођем? Чини ми се, ја плачем. Боже мој, Ти видиш, шта се са мном десило, да сам данас прогледао. Опрости ми Боже мој, одлазим. И не верујем да ћу да се вратим. Како је чудно, ја се смрти више не бојим.

Нађено у шињелу Александра Зацепа, који је погинуо у Другом светском рату на финском фронту.

А Бог је рекао Не

Замолио сам Бога да ме избави од гордости, али ми је Бог рекао “Не”. Рекао ми је да не треба Он да ме од ње избавља, него да треба сâм да се одрекнем своје гордости.

Замолио сам Бога да излечи моје болесно дете, али ми је Бог рекао “Не”. Рекао ми је да је његов дух здрав, а да његово тело живи само привремено.

Замолио сам Бога да ми подари трпљење, али ми је Бог рекао “Не”. Рекао ми је да је трпљење резултат страдања и да оно зато није нешто што се даје, него да се кроз страдње стиче.

Замолио сам Бога да ми подари срећу, али ми је Бог рекао “Не”. Рекао ми је да ми даје Свој благослов, а да моја срећа зависи од мене самога.

Замолио сам Бога да ме избави од бола, али ми је Бог рекао “Не”. Рекао ми је да ме болести удаљавају од земних брига и да ме к Њему приближавају.

Замолио сам Бога да духовно узрастем, али ми је Бог рекао “Не”. Рекао ми је да треба самостално да узрастам а да ће он уклонити све оно што је сувишно и што омета моје духовно узрастање.

Упитао сам Бога да ли ме воли и Бог ми је рекао “Да”. Рекао ми је да ми је дао Сина Свога, јединога и љубљенога, Који је умро за мене и да ћу једнога дана бити у Небеским насељима зато што верујем.

Замолио сам Бога да ми помогне да друге волим онако како Он мене воли и Бог ми је рекао: “Ех, коначно си схватио шта од тебе желим…”

Ц.Ш.О. Св. Архангела Михаила. © 2017. Frontier Theme