Парохијско писмо за септембар 2022.
~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА СЕПТЕМБАР 2022. ГОДИНЕ ~
Тражите Господа и силу Његову,
тражите лице Његово без престанка.
(Пс. 104, 4)
Хришћани се често називају „боготражитељима“, дакле људима који свој живот усмеравају проналажењу самога Бога. Свети Апостол Јован још у првој глави свога јеванђеља рекао је: „Бога нико није видео никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави“ (Јн. 1, 18). Из ових речи јасно је да та боготражитељска мисија свих хришћана, није материјалне нити чулне природе, већ оне унутрашње – духовне.
Тражити Господа, тражити силу Његову, тражити лице Његово, значи тражити доказе Његовога постојања у нашим животима. Тих доказа заиста има на претек. Од човека самог зависи да ли ће своја чула, свој разум и своје целокупне способности користити зарад овог циља. Што је особа боље увежбана у хришћанским врлинама њена чула су много осетљивија за спознавање Божијег присуства и вршење Његове воље. С друге стране, онај човек који своја душавена чула затрпава материјалним бригама мање је осетљив и мање способан да спозна самога Бога. То би лепо могли објаснити на примеру човека који по цео дан излаже своје чуло слуха гласним тоновима, онога тренутка када се његове уши навикну на ту буку, он ће напослетку бити мање способна да чује умилну мелодију и тихе звукове. Слично томе, човек који посматра свет кроз увећавајуће сткало, није кадар, после неког времена да тако лако навикне своје очи на нормалне димензије овога света и призоре који га окружују. Иста је ствар и са нама који у својим свакодневницама више маримо за материјалне него ли за духовне компоненте наших живота. Господ нам је дао дивну поуку који заиста ретко и тешко ко успева да испуни: „Зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим у шта ћете се одјенути. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела“ (Мт. 6, 25).
Дакле да бисмо открили Господа као нашег Створитеља, Управитеља, Промислитеља, потребно је што више излагати себе духовном вежбању и савлађивању ових материјалних брига и невоља. Када делимично успемо у томе, сасвим је сигурно да ће најпре ова створена природа око нас почети да открива тајне своје, којима је Господ даривао, потом ћемо Господа почети да гледамо у свакоме човеку, Његова воље постаће нам све јаснија, Његов тихи глас све гласнији и разумнији. Господ се открица у свакоме од нас, када чинимо добро дело, Он је са нама, када појемо Св. Литургију Он је са нама. Он нам се открива у: милостињи, трпљењу, посту, доброчинству. Тражећи Господа ми проналазимо Његове заповести, Његово јеванђелско учење и напослетку Цркву Његову.
Када пронађемо Господа у свим овим стварима, схватићемо да се на нама остварују Његове речи: „Царство Небеско, унутра је у вама.“ (Лк. 17, 21). Од тог тренутка такав човек не живи истим телесним животом као до тога тренутка, он наравно једе, пије, одева и брине се о своме телу, али је његов живот на небесима, он постаје телесни анђео. Тако сједињен са свим небескиим а у исто време боравећи на овоме свету, он заиста испуњава Христову заповест да будемо светлост свету. Наш боготражитељски живот мора да буде узор овоме свету, наша чврста вера и добра дела треба да буду со овој земљи. Ако ли та со обљутави чиме ће се осолити (оплеменити) ова земља, ако светлост наших живота потамни ко ће бити пример овоме сету? Ми православни хришћани дужни смо непрестано доливати уље вере у кандило наше душе, дужни смо наше тело, упрљано блатом греха и пожуде, омивати (чистити) уздржавањем и постом и оно што је најважније непрестано сведочити Бога, непрестано га тражити и сједињивати се са Њим кроз Свето Причешће.
Благодат Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и љубав Бог Оца и заједница Св. Духа да буде са свима вама. Амин
У Бурнабију дана 1. септембра 2022. године,
свештеник Синиша Милутиновић
У СЕПТЕМБРУ МЕСЕЦУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРАЗНУЈЕ ТРИ ВЕЛИКА ХРИШЋАНСКА ПРАЗНИКА:
1) УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ Св. ЈОВАНА
Свети Јован Крститељ и претеча Господа нашег Исуса Христа, својом смрћу је претходио добровољној смрти Спаситеља нашег. Пострада овај светитељ за време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка. Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од тела. После тога, сви виновници овог гнусног злочина завршише трагично. Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху (јеврејски празник), а празнује се 11 септембра и тог датума је установљено празновање због тога што је подигнута и освећена црква, коју су над његовим моштима подигли цар Константин и царица Јелена у част и захвалност овом угоднику Божјем.2) Рождество Пресвете Богородице (Мала Госпојина)
Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.3) Воздвижење (подизање) Часног Крста – Крстовдан
Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.