Парохијско писмо за јул 2022.
Драга браћо и сестре,
Обраћамо вам се првим парохијским писмом, са надом да, јеванђелским речима, започнемо један духовни дијалог. Парохијска писма слаћемо почетком сваког месеца. У њима ће, поред духовне поуке, стајати кратко житије или синопсис већих празника који се тога месеца прослављају.
Користимо ову прилику да вас обавестимо о фудбалској секцији за најмлађе парохијане. Више детаља о овоме можете пронаћи у приложеном постеру.
С Божјим благословом,
Свештеник Синиша Милутиновић
~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА ЈУЛ 2022. ГОДИНЕ ~
Јер Бог тако завоље свет
да је Сина својега Јединороднога дао,
да сваки који поверује у њега
не погине, него да има живот вечни. Јн 3, 16
Драга браћо и сестре, речима из Јеванђеља по Апостолу Јовану, желео бих да започнем своје прво парохијско (мисионарско) писмо заједници верних, сабраних око храма Св. Архангела Михаила. Циљ овога писма, као и свих наредних која ће, Боже здравља, почетком сваког месеца стизати на ваше интернет адресе и која ће стајати на нашем веб сајту, јесте отварање једног духовног дијалога са циљем да се зближимо, упознамо и заједно у вери узрастамо.
Црква је једина институција која се истински бори за човека. Она се труди да сваку јединку и заједницу преобрази и преобрати. Црква се бори за човека јер је сама она од Богочовека Христа дата људима. Њен једини циљ јесте да свакоме човеку помогне да прође пут од пакла до раја, од човечности до вечности за коју и јесте створен. То је најдужи и најтежи пут али са нама је највернији Сапутник којега можемо имати – Господ Исус Христос (Св. Јустин Ћелијски). Овим речима свака недоумица коју човек може да има у погледу свога односа према Цркви је разјашњена. Христова крсна смрт, страдање и васкрсење из мртвих јесу извор нашега спасења али и путоказ нашег живота у Цркви.
Наша вера и није друго до непрекидна борба за живот вечни, непрекидно мучеништво за живот вечни (1 Тим. 6, 12). Св. Апостол Павле је, као ретко ко, проникао у срж живота. Његове речи упућене Тимотеју, ученику којега је силно волео, јесу одраз његовог искуства живота у Цркви. Та борба за вечни живот јесте борба за човека, за вечнога човека. Напор који човек улаже да би изашао као победоносан из те животне битке јесте оно истинско приношење себе самоме Господу. Достојевски, којега Св. Јустин Ћелијски назива апостолом словенског света, каже како се у страдањима грчим али у њима и постојим! Он, који је као ретко ко, проникао у срце и душу словенског човека, увидео је потребу да препознамо искушења као вино којим нас Господ причешћује из путира своје љубави. “Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота, који Господ обећа онима који га љубе” (Јак. 1, 12), многа места у Св. Писму, попут овога из Саборне посланице Апостола Јакова, указују на искушења као неопходну компоненту духовног живота. Ове речи пркосе људској логици која, сасвим природно, настоји да човека учини што спокојнијим и задовољнијим, али треба знати да је живот у Христу пун оваквих парадокса.
Наше поимање света око себе често је употпуности телесно. Без духовне компоненте у животу ми постајемо неспособни да разумемо основе принципе људске природе. Заробљавамо себе непотребним стварима, забавом лечимо своје немире, меримо људе према њиховим материјалним добрима…Св. Јован Златоусти је, тумачећи јеванђелску причу о богаташу и Лазару, рекао: “Не називајмо богаташем онога који има многа богатсва већ онога који има многе врлине и не називајмо сиромахом онога који живи у оскудици већ онога који нема добрих дела”. Овим речима, велики учитељ Цркве Христове, усмерава нас ка духовном поимању живота. Духовни аршини разликују се од телесних тј. материјалних. Користећи се само и искључиво интересима своје душе ми долазимо до спознаје да је Божанска љубав победила сва искушења и показала савршени пример несебичности. Бог шаље Сина свога у свет да буде понижен, посрамљен, одбачен и да пострада за нас.
Господе подај у нама духовне очи да њима гледамо дела Твоја и духовни разум да њиме разумемо заповести Твоје. Господу нека је слава и хвала.
У Брнабију дана 1. јула 2022. године,
свештеник Синиша Милутиновић
У ЈУЛУ МЕСЕЦУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРОСЛАВЉА ДВА ВЕЛИКА ПРАЗНИКА:
Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).
Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти су Христос, Син Бога живога“ (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа – и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем.
После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).
Свети Апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: „Не живим ја него Христос живи у мени“, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.
