Парохијско писмо за септембар 2025.

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА СЕПТЕМБАР 2025. ГОДИНЕ ~

У деци својој, човек ће се познати
(Премудрости Сирахове 11, 26)

Драга браћо и сестре,

Пред нама је нова школска година. Нова је година а проблеми су стари. Деца која похађају школе и факултете, као и њихови родитељи, непрестано сведоче о тешкоћама и искушењима за младе дечије душе.

Велика је дилема и обавеза родитељство. Увек је очинство и материнство био благослов али и тешко бреме за понети. Да ли је родитељство постало претешко бреме данас? Рекло би се да за многе јесте. Све је више људи у већ зрелим година који свесно избегавају брак или барем ону институцију брака за коју Црква сматра да је благословена. Видимо многобројне парове са псима и мачкама тзв “pet parents”, дакле бирајући радије да воде рачуна о кућним љубимцима него ли о деци итд. С друге стране од многих чујемо страхове да је гајити децу финаснијски скупо и захтевно, да је идеологија друштва у којем живимо често накарадна и да не желе да им деца живе у оваквим околностима итд.

Све ове ставове, замерке и стилове живота није смислио нико од нас. Они су једна реалност у којој се многи млади људи данас крећу и налазе. Наша одговорност, или боље рећи пропуст, као православних хришћана, је та што не успевамо да дамо добар и јасан пример како изгледа прави родитељ. Ово није проблема људи овога века или света у којем живимо, ово је проблем са којим се човечанство сусреће већ одавно. Тај проблем је присутан и у нашем народу већ дуго, дуго времена.

Народу мојему чине силу дјеца, и жене су им господари (Ис. 3, 12). Још старозаветни пророк Исаија наглашава да када се поремети природан склад породице онда и цео народ почиње да пати и страда. Дакле, не говори се о природној љубави и поштовању, које мора и треба да буде темељ свеке породице, него о нездравим начелима која су завладала нпр. “Happy wife, happy life”. Иако се ова фраза често изговара у шали, реалност је да се концепт разумевања брака у овом свету врло често сведе на управо написане речи. Тужно је и трагично ако је начело брачне заједнице повлађивање уместо љубави и разумевања.

Данас многим домовима управљају деца. Дечијој вољи и потребама родитељи се безпоговорно предају и томе товаре двоструко бреме на своју породицу. У жељи да нам се деца васпитавају и образују у духу времена, ми на њих не гледамо као на будуће мајке и очеве, већ на будуће: инжењере, лекаре, спортисте итд. У страху да их за нешто “не закинемо”, да нешто случајно не пропусте спремни смо да оне и основне родитељске дужности препустимо неком другом да их уместо нас уради “професионално” јер за то особа плаћена. Навешћу један најбаналнији пример овога: кампови за вожњу бицикла. Дакле, без жеље да карикирима или, не дај Боже, некога исмевам, ми шаљемо децу у камп да науче да возе бицикл?! Ако нисмо у стању да их научимо најпростију животну лекцију, а то је вожња бицикла, да ли се икада питамо да ли смо кадри да их научимо важнијим животним лекцијама?

Пали смо на испиту родитељства ако мислимо да смо велику ствар учинили тиме што смо децу дали у многобројне активности и спортове. Ако је моја логика да је: школа ту да образује дете, Црква да га научи да се моли, спортови да га чине активним и здравим итд, шта је ту моја обавеза као родитеља? Застанимо за тренутак, подигнимо главе од наших дневних обавеза и подухвата, погледајмо свет око себе, ослушнимо духовним чулима наше окружење.

Времена је мало, брзо се живи и деца брзо одрастају. Користимо сваку прилику да будемо стубови и примери својој деци: честитога брака, вере, поштења, лепог понашања итд. Обавеза је наша да младим људима будемо пример брачне љубави и слоге. Да се у годинама које су пред нама као народ преобразимо и Господу окренемо, јер ту нам је једино сигурно уточиште.

Срећна и Богом благословена нова школска година.

У Брнабију дана, 28. августа 2025. године
Свештеник Синиша Милутиновић

У СЕПТЕМБРУ МЕСЕЦУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРАЗНУЈЕ ТРИ ВЕЛИКА ХРИШЋАНСКА ПРАЗНИКА:

Усекованје Главе Св. Јована, 11. септембар
Свети Јован Крститељ и претеча Господа нашег Исуса Христа, својом смрћу је претходио добровољној смрти Спаситеља нашег. Пострада овај светитељ за време цара Антипа, сина старог цара Ирода убице Витлејемске деце, због своје проповеди у Галилеји. Осудио је Свети Јован овог цара зато што је отерао своју закониту супругу, кћерку арабског цара, убио свог брата Филипа и узе његову жену. Учинивши све то, светитељ му не отрпе те га изобличи пред свима. Уплаши се осрамоћени цар, те га баци у тамницу, али не смедоше га погубити, јер га многи сматраше за великог пророка. Братова жена, Иродијада која и учини све то, уплаши се пророчких речи те наговори своју кћер, Соломију да од цара Ирода на дар затражи светитељеву главу. И не могавши одбити, Ирод, очаран њеном лепотом и заносном игром учини што му би затражено и погуби Јована, а главу његову изнесе пред присутне госте. Плашећи га се мртвог, Иродијада није дозволила да му се глава састави са телом, него се сахрани одвојено од тела. После тога, сви виновници овог гнусног злочина завршише трагично. Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху (јеврејски празник), а празнује се 11 септембра и тог датума је установљено празновање због тога што је подигнута и освећена црква, коју су над његовим моштима подигли цар Константин и царица Јелена у част и захвалност овом угоднику Божјем.

Рождество Пресвете Богородице (Мала Госпојина), 21. септембар
Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

Воздвижење (поздизање) часног крста – Крстовдан, 27. септембар
Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

~ PRIEST’S LETTER FOR SEPTEMBER 2025. ~

Dear Brothers and Sisters,

A new school year is upon us. A new year, yet the problems remain the same. Children who attend schools and universities, along with their parents, are constantly facing the challenges and struggles that weigh on young hearts.

Parenthood is both a great responsibility and a great dilemma. Fatherhood and motherhood have always been blessings, but also heavy burdens. Has parenting become an unbearable weight today? It seems for many, it has. More and more young people consciously avoid marriage, or at least the kind of marriage the Church views as a blessing. We see couples with dogs and cats, the so-called “pet parents,” opting to care for animals rather than children. Meanwhile, many express fears that raising children is too expensive, that the ideology is broken, and that they don’t want their children to grow up in this society, etc.

These views, complaints, and lifestyles weren’t created by any of us. They are the reality in which many young people today live. Our responsibility as Orthodox Christians is that we fail to provide a strong, clear example of what it means to be a good parent. This is not a problem unique to this time or this world; it’s something humanity has struggled with for a long time. And for a long time, it’s been an issue in our own nation.

“My people, their oppressors are children, and women rule over them” (Isaiah 3:12). The ancient prophet Isaiah reminds us that when the natural order of the family is disrupted, the whole nation suffers. Here, we’re not talking about natural love and respect, which should be the foundation of every family, but about unhealthy principles that have taken over, like the saying “Happy wife, happy life.” While often said in jest, this phrase captures a reality in many marriages today, where the concept of marriage is reduced to such a shallow idea. It’s sad and tragic if the foundation of marital unity becomes about appeasing one person, rather than mutual love and understanding.

In many homes today, children call the shots. Parents surrender unquestioningly to their children’s will and needs, which ends up doubling the burden on the family. In our desire to raise children who are well-educated and “of the times,” we no longer view them as future mothers and fathers, but as future engineers, doctors, athletes, etc. Out of fear of depriving them of any opportunity, we’re often ready to outsource the most basic parenting tasks to someone else who can do it “professionally” because they’re paid for it. Let me give a simple example: sending kids to a bike-riding camp. We’re now sending children to a camp to learn how to ride a bike?! If we can’t teach them something as basic as this, can we be sure that we are capable of teaching them more valuable and important life skills and lessons?

If my logic is that school should educate them, the Church should teach them to pray, sports should keep them healthy and active, etc., what’s my role in my child’s life? Let’s pause for a moment, lift our eyes from our daily tasks, and look around us. We often avoid responsibility, make excuses, and blame others.

Time is short, life moves quickly, and children grow up fast. Let’s use every opportunity to be strong pillars and examples for our children—of a righteous marriage, faith, honesty, and good behavior. It’s our responsibility to set an example of love and harmony in marriage for the younger generation. In the years ahead, as a nation, we need to transform and turn toward the Lord, for that’s our only sure refuge.

Reverend Sinisa Milutinovic

Major Feast Days in September:

THE BEHEADING OF SAINT JOHN THE BAPTIST [MATTHEW 14:1-12], September 11
Herod Antipas (son of the elder Herod who slew the children of Bethlehem at the time of Christ’s birth) was ruler of Galilee when John the Baptist was preaching. He was married to the daughter of Aretas, an Arabian prince. But Herod, an evil sprout of an evil root, put away his lawful wife and unlawfully took Herodias as his concubine. Herodias was the wife of his brother Philip, who was still alive. John the Baptist stood up against this lawlessness and strongly denounced Herod. Herod then cast John into prison. During a banquet in his court at Sebastia in Galilee, Salome–the daughter of Herodias and Philip–danced before the guests. Herod, drunk with wine, was so taken by this dance that he promised Salome anything she asked of him, even if it were half of his kingdom. Salome was persuaded by Herodias to ask for the head of John the Baptist. Herod gave the order, and John was beheaded in prison–and his head was presented to him on a platter. John’s disciples took the body of their teacher by night and honorably buried it, but Herodias pierced John’s tongue with a needle repeadedly, and buried his head in an unclean place. What later happened to John the Baptist’s head can be read on February 24. However, God’s punishment quickly befell this group of evildoers. Prince Aretas, avenging his daughter’s honor, waged war against Herod with his army and defeated him. The defeated Herod was sentenced by the Roman Caesar, Caligula, to exile (at first to Gaul, then later to Spain). Herod and Herodias lived in poverty and humiliation in exile, until the earth opened up and swallowed them. Salome died an evil death on the Sikaris (Sula) River (see “Reflection” below). St. John’s beheading occurred just before Passover [the Pascha] but its celebration on August 29 was established because a church that had been built over his grave in Sebastia (by Emperor Constantine and Empress Helena) was consecrated on August 29. The relics of John’s disciples, Eliseus and Audius, were also placed in that church.

THE NATIVITY OF THE MOST-HOLY THEOTOKOS, September 21
The Holy Virgin Mary was born of aged parents, Joachim and Anna. Her father was of the lineage of David, and her mother of the lineage of Aaron. Thus, she was of royal birth by her father, and of priestly birth by her mother. In this, she foreshadowed Him Who would be born of her as King and High Priest. Her parents were quite old and had no children. Because of this they were ashamed before men and humble before God. In their humility they prayed to God with tears, to bring them joy in their old age by giving them a child, as He had once given joy to the aged Abraham and his wife Sarah by giving them Isaac. The Almighty and All-seeing God rewarded them with a joy that surpassed all their expectations and all their most beautiful dreams. For He gave them not just a daughter, but the Mother of God. He illumined them not only with temporal joy, but with eternal joy as well. God gave them just one daughter, and she would later give them just one grandson–but what a daughter and what a Grandson! Mary, Full of grace, Blessed among women, the Temple of the Holy Spirit, the Altar of the Living God, the Table of the Heavenly Bread, the Ark of God’s Holiness, the Tree of the Sweetest Fruit, the Glory of the race of man, the Praise of womanhood, the Fount of virginity and purity–this was the daughter given by God to Joachim and Anna. She was born in Nazareth, and at the age of three, was taken to the Temple in Jerusalem. In her young womanhood she returned again to Nazareth, and shortly thereafter heard the Annunciation of the Holy Archangel Gabriel concerning the birth of the Son of God, the Savior of the world, from her most-pure virgin body.

THE EXALTATION OF THE HONORABLE CROSS, September 27
Two events in connection with the Honorable Cross of Christ are commemorated on this day: first, the finding of the Honorable Cross on Golgotha and second, the return of the Honorable Cross from Persia to Jerusalem. Visiting the Holy Land, the holy Empress Helena decided to find the Honorable Cross of Christ. An old Jewish man named Judah was the only one who knew where the Cross was located, and, constrained by the empress, he revealed that the Cross was buried under the temple of Venus that Emperor Hadrian had built on Golgotha. The empress ordered that this idolatrous temple be razed and, having dug deep below it, found three crosses. While the empress pondered on how to recognize which of these was the Cross of Christ, a funeral procession passed by. Patriarch Macarius told them to place the crosses, one by one, on the dead man. When they placed the first and second cross on the dead man, the dead man lay unchanged. When they placed the third cross on him, the dead man came back to life. By this they knew that this was the Precious and Life-giving Cross of Christ. They then placed the Cross on a sick woman, and she became well. The patriarch elevated the Cross for all the people to see, and the people sang with tears: “Lord, have mercy!” Empress Helena had a silver case made and set the Honorable Cross in it. Later, the Persian Emperor Chozroes conquered Jerusalem, enslaved many people, and took the Lord’s Cross to Persia. The Cross remained in Persia for fourteen years. In the year 628 A.D. the Greek Emperor Heraclius defeated Chozroes and, with much ceremony, returned the Cross to Jerusalem. As he entered the city Emperor Heraclius carried the Cross on his back, but suddenly was unable to take another step. Patriarch Zacharias saw an angel preventing the emperor from bearing the Cross on the same path that the Lord had walked barefoot and humiliated. The patriarch communicated this vision to the emperor. The emperor removed his raiment and, in ragged attire and barefoot, took up the Cross, carried it to Golgotha, and placed it in the Church of the Resurrection, to the joy and consolation of the whole Christian world.