Парохијско писмо за јун 2025. – Priest’s Letter for June 2025.

English

 

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА ЈУН 2025. ГОДИНЕ ~ 

 

Гријеси ваши
одбијају добро од вас (Јер. 5, 25)

 

Ништа добро човеку грех не доноси. Грех је пркос Богу и као такав он човека удаљава од Бога. Када кренемо путем греха ми се добровољно удаљавамо од сигурности дома нашег Родитеља. Тај пут нас одводи у дивљину у којој засигурно можемо наћи нека привремена задовољства али оно вечно, којем као мислена и душевна бића тежимо, нисмо у стању да нађемо.

Греси наши удаљавају нас од благодати Божије која нас руководи и милује. Лако се познају дела човека који живи у греху и онога који пребива у благодати: “По делима њиховим познаћете их” (Мт. 7, 16). Дела рађају плодове, а плодови греха јесу свака врста безумља о којој Апостол Павле говори у својој посланици Римљанима:  “Како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, Њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; Дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима, Неразумни, невјере, неосјетљиви, непомирљиви, немилостиви. Они, познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине.” (Рим. 1, 28-32).

Са друге стране плодови добра видљиви су на сваком кораку. Семе јевађелске науке када изникне оно доноси многоструки род ономе ко га са стрпљењем негује. У нашем народу и те како су видљиви трагови Божије благодати која је делала и која и дан данас дела у Богу блиским људима. По речима блажене успомене Владике Данила Крстића: Наши (српски) трагови су увек трагови лепоте, и то божанске лепоте, кроз фреске, кроз иконе, кроз појање. Слично њему и наш Свети Владика Николај је увек напомињао како су највећи научници из рода нашега радили на усаврашавању справа и направа за корист и бољитак човечанства, а никада на изради оружија и справа за мучење.

Плодови добра, јесу плодови благодати Божије, по речима Апостола Павла то су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање. (Гал. 5, 22-23). Реално питање, које мора да се постави, јесте: како човек са сигурношћу може да зна да је на правом путу и да у његовом животу дела благодат Божија? Ово питање је природан след мисли јер смо свакодневно изложени многобројним ситуацијама у којим не реагујемо онако како нас Свети Апостол Павле учи. Дакле, морамо се окренути искуству Цркве и Светих отаца да видимо шта у пратичном смислу, тј. свакодневном животу, значи имати дарове Духа Светога. Овде бих поделио мисли великог српског подвижника, с краја прошлог века, Стефана Каруљског: Како ћемо знати да ли у нама обитава Свети Дух?

Ако си радостан у души у свим својим делима; нарочито ако молећи се Господу Богу имаш настројење срца којим осећаш у себи Оца свога, и у себи самоме Сина Његовог, то је плод Духа Светог који у себи носиш.

Ако је савест твоја спокојна и не опомиње те ни у чему, ако сагрешиш али покајањем и добрим делима то поправиш, и то је плод Духа Светог у теби.

Ако на овом свету претрпиш многе невоље, страдања, искушења, стрпљиво и трпељиво, не светећи се никоме, нељутећи се ни на кога, и то је плод Духа Светога који у теби обитава.

Ако си спреман да свима у свакој ситуацији свим својим моћима твориш добро, не ропћући при том, нити осуђујући кога, сматрајући да добро које си учинио није од тебе већ од Бога, знај да у себи имаш Духа Светога.

Ако си сажаљив према ономе које доспео какве невоље, ако саосећаш с њим и сматраш срећом што невољнику можеш помоћи, и ово је плод Духа Светог у теби.

Ако верујеш у реч Божију Светог Писма и Светог Предања, и не прихваташ људску мудрост, своју или туђу, која није сагласна са Законом Божијим и Светим Еванђељем, која се превазноси над премудрошћу Господа Бога, у теби пребива Дух Свети.

Ако поседујеш смирен карактер који доликује следбенику Христовом, који не одговара ако га оптужују, не правда се, не враћа зло за зло, и то је плод Духа Светог у теби.

Ако живиш у уздржавању од плотских уживања, и друге грехове не чиниш, и то је плод Духа Светог. Они који немају плодове Духа Светог, најнесрећнији су људи на свету.

У Брнабију дана, 28. маја
Свештеник Синиша Милутиновић

 

У ЈУНУ МЕСЕЦУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРОСЛАВЉА:

Свети цар Константин и царица Јелена
Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра, који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у Цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години, у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.

Свети мученик Лазар, кнез српски
Један од великаша српских, који су владали царством српским после цара Душана. По смрти цара Уроша Лазар би крунисан од патријарха Јефрема за цара српског. Слао изасланство у Цариград, са монахом Исаијом да моли да се скине анатема са народа српског. Борио се против силе турске у неколико махова. Најзад сукоби се на Косову пољу 1389. године 15. јуна са турским царем Амуратом, где буде посечен. Тело му пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје, а доцније пренето одатле у Раваницу Сремску, одакле је за време Другог светског рата (1942. године.) пренето у Београд и положено у Саборну цркву, где и данас нетљено почива и пружа утехе и исцелење свима онима који му се молитвом обраћају. Обновио Хиландар и Горњак; подигао Раваницу и Лазарицу; био ктитором манастира руског Пантелејмона као и многих других цркава и манастира. (Сада његове свете мошти почивају у манастиру Раваници).

 

 

~ PRIEST’S LETTER FOR JUNE 2025. ~

 

Your sins reject good from you (Jer. 5, 25)

 

Sin brings no good to a man. Sin is defiance of God, and as such, it distances man from God. When we embark on the path of sin, we voluntarily move away from the security of our Parent’s home. This path leads us into the wilderness where we can surely find some temporary pleasures, but the eternal, which we, as thoughtful and spiritual beings, strive for, we are unable to find. Our sins distance us from God’s grace.

The deeds of a man who lives in sin and one who abides in grace are easily recognizable: “You will know them by their deeds” (Mt. 7, 16). Deeds bear fruit, and the fruits of sin are every kind of folly of which the Apostle Paul speaks in his epistle to the Romans: “And since they did not see fit to acknowledge God, God gave them up to a debased mind to do what ought not to be done. They were filled with all manner of unrighteousness, sexual immorality, evil, covetousness, malice. They are full of envy, murder, strife, deceit, maliciousness. They are gossips, slanderers, haters of God, insolent, haughty, boastful, inventors of evil, disobedient to parents, foolish, faithless, heartless, ruthless. Though they know God’s righteous decree that those who practice such things deserve to die, they not only do them but give approval to those who practice them.” (Rom. 1, 28-32).

On the other hand, the fruits of good are visible at every step. The seed of evangelical teaching, when it sprouts, brings forth abundant fruit to the one who cultivates it patiently. In any Christ loving nation, the traces of God’s grace are indeed visible. As a Serbian I can give some examples of this. According to the words of blessed memory Bishop Danilo Krstić: Our (Serbian) traces are always traces of beauty, and that of divine beauty, through frescoes, through icons, through chanting. Similar to him, our Saint Bishop Nikolaj always emphasized how the greatest scientists from our lineage worked on improving devices and contrivances for the benefit and betterment of mankind, and never on the production of weapons and torture devices.

The fruits of good are the fruits of God’s grace, according to the words of the Apostle Paul: love, joy, peace, longsuffering, kindness, goodness, faith, meekness, self-control. (Gal. 5, 22-23). The realistic question that must be asked is: how can a person know with certainty that they are on the right path and that God’s grace is working in their life? This question is a natural progression of thought because we are daily exposed to numerous situations in which we do not react as the Holy Apostle Paul teaches us. Therefore, we must turn to the experience of the Church and the Holy Fathers to see what it means in everyday life, to have the gifts of the Holy Spirit. Here I would share the thoughts of the great Serbian ascetic, from the end of the last century, Stefan Karuljski: How will we know if the Holy Spirit dwells in us?

If you are joyful in soul in all your deeds; especially if, praying to the Lord God, you have a disposition of heart by which you feel your Father within you, and His Son within yourself, that is the fruit of the Holy Spirit that you bear within you.

If your conscience is calm and does not admonish you in anything, if you sin but correct it with repentance and good deeds, that too is the fruit of the Holy Spirit within you.

If in this world you endure many troubles, sufferings, temptations, patiently and tolerantly, not seeking revenge on anyone, not being angry with anyone, that too is the fruit of the Holy Spirit dwelling in you.

If you are ready to do good to everyone in every situation with all your might, without grumbling or judging anyone, considering that the good you have done is not from you but from God, know that you have the Holy Spirit within you.    If you are compassionate towards one who has fallen into trouble, if you empathize with him and consider it a blessing that you can help the distressed, this too is the fruit of the Holy Spirit in you.

If you believe in the word of God in Holy Scripture and Holy Tradition, and do not accept human wisdom, your own or someone else’s, which is not in accordance with God’s Law and the Holy Gospel, which exalts itself above the wisdom of the Lord God, the Holy Spirit dwells in you.

If you possess a humble character befitting a follower of Christ, who does not respond when accused, does not justify himself, does not return evil for evil, that too is the fruit of the Holy Spirit in you.

If you live in abstinence from carnal pleasures, and do not commit other sins, that too is the fruit of the Holy Spirit. Those who do not have the fruits of the Holy Spirit are the unhappiest people in the world.

In Burnaby, May 28, 2025
Priest Siniša Milutinović

 

MAJOR FEAST DAYS IN JUNE:

 Saint Emperor Constantine and Empress Helen
Constantine’s parents were Emperor Constantius Florus and Empress Helen. Florus had more children from another wife, but with Helene he only had this Constantin. St. Constantine had three great battles when he became emperor: one against Maxentius, the tyrant in Rome, the second against the Scythians on the Danube and the third against the Byzantines. Before the fight with Maxentius, when Constantine was in great worry and doubts about his success, a brilliant cross appeared to him in the sky, all decorated with stars, and on the cross it was written: win with this. The emperor, amazed, ordered a large cross to be made, similar to what appeared to him, and to be carried in front of the army.
By the power of the cross, he won a glorious victory over a numerically superior enemy. Maxentius drowned in the Tiber River. Immediately afterwards, Constantine issued the famous Edict in Milan in 313 to stop the persecution of Christians. Having defeated the Byzantines, he built a wonderful capital city on the Bosphorus, which has since been called Constantinople. But before that, Constantine fell into a severe disease called leprosy. Priests and doctors advised him to bathe in the blood of slaughtered children as a remedy. But he refused. Then the apostles Peter and Paul appeared to him and told him to look for Bishop Sylvester, who would cure him of a terrible illness. The bishop taught him the Christian faith and baptized him, and the leprosy disappeared from the emperor’s body. When a rift arose in the Church due to the disruptive heretic Arius, the emperor convened the First Ecumenical Council in Nicaea in 325, where heresy was condemned and Orthodoxy was established. Saint Helen, the pious mother of the emperors, was very zealous for the faith of Christ. She visited Jerusalem and found the Holy Cross of the Lord, and built the Church of the Resurrection on Calvary and many other churches in the Holy Land. In her eightieth year, this holy woman presented herself to the Lord in 327. And Emperor Constantine outlived his mother by ten years and died at the age of sixty-five, in the city of Nicomedia. His body was buried in the Church of the Holy Apostles in Constantinople.

Great-martyr Tsar Venerable Lazar of Serbia and all New Martyrs of Serbia
One of the Serbian nobles, who ruled the Serbian empire after Emperor Dušan. After the death of Emperor Uroš, Lazar was crowned Serbian Emperor by Patriarch Jefrem. He sent a delegation to Constantinople, with the monk Isaija, to ask that the anathema be removed from the Serbian people. He fought against the Turkish power in several battles. Finally, on June 15/28, 1389, he clashed with the Turkish emperor Amurat on the Kosovo field, where he was cut down.His body was transferred and buried in his endowment in Ravanica near Ćuprija, and later transferred from there to Ravanica Sremska, from where during the Second World War (in 1942) it was transferred to Belgrade and laid in the Cathedral Church. He restored monasteries Ḫilandar and Gornjak; built Ravanica and Lazarica; was the founder of the monastery of the Russian Panteleimon, as well as many other churches and monasteries. (Now his holy relics rest in the Ravanica monastery).