Парохијско писмо за мај 2025. – Priest’s Letter for May 2025.

English

 

~ ПАРОХИЈСКО ПИСМО ЗА МАЈ 2025. ГОДИНЕ ~

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
 

Где ти је смрти жалац,
где ти је пакле победа?
(Св. Јован Златоусти)

 

Драга браћо и сестре, Васкрсење Христово је највећа тајна али и највећа истина у историји рода људског. Нема веће загонетке за људски ум, који је по природи немоћан да победи смрт, нити јасније чињенице од Васкрсења Христовог.

За нас православне хришћане Васкрсење је наш почетак и наш крај, самим тим све наше. Темељ Христове Цркве јесте Његово славно Васкрсење, печат Његове проповеди било је Васкрсење, на карју крајева сваки православни хришћанин када предстваи своју душу Господу над његовим посмртним одром пева се тропар Васкрса: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова“. Овом тајном бавили су се многи људи, од тренутка када се Васкрсење збило Јевреји су покушавали да ућуткају и омаловаже непобитну истину. Борећи се, дакле, за ову истину ми се боримо за Христа и наше спасење.

Да би човек могао заиста да разуме своју хришћанску веру и апостулате које она проповеда он мора најпре да свој живот доведе у сагласје с том вером. Св. Апостол Јаков у својој посланици поручује хришћанима: „Тако и вјера, ако нема дела, мртва је сама по себи“ (Јак. 2,17), с друге стране Христос говорећи о милосрђу поручује: „Милост хоћу а не жртвоприношење“ (Мт. 12, 7). Ова два цитата понекад човеку изгледају напротив један другог и човек не може да се не запита шта је то најважније у односу човека према Богу: да ли богослужење, пост, молитва, милосрђе, љубав према ближњима или нешто друго? Свакако су све ове ставке једнако важне јер све оне извиру из истине о Васкрсењу Христовом, који је сам као истинити Човек и истинити Бог све ове ставке упражњавао и нама дао пример.

Хришћанска вера је један динамични циклус у ком се човек пронађе у складу с његовом природом. Када погледамо православне народе и милионе светих из ових народа видећемо да, рецимо Грци имају највише богослова који су људима открили и појансили Божанствено Откривење, Руси пак имају много великих подвижника и испониска а Срби мученика. Видите како је само Господ устројио Цркву и вернике према њиховим особинама, тако и сваки од нас треба да пронађе место под сводом небеским у храму Његовом и ту своју душу да спасава. Оно што је накважније за све нас јесте да сви заједно, једногласно и неућутно иповедамо тајну Васкрсења Христовог као сведока прошлости а залог за будућност нашу.

Погледајмо речи Св. Јована Златоустог који исповедајући Христа, смело пркоси смрти јер зна да је Васкрсењем Христовим смрт побеђена и њен жалац више није отрован. Још у Старом Завету Псалмопевац Давид прорекао је тај пораз смрти и пакла речима: „Бог ће душу моју избавити из руку паклених“ (Пс. 48, 15). Највећи и најстрашнији неријатељ рода људског оборен је и побеђен једном за свагда, нама је дато оружије да сваки за себе изнова и изнова ту битку осведочи и покаже се достојиним те Благодати Васкрсења. Зато је живот у вери православној и испуњавање црквених заповести једини сигуран пут који нас води у обећано Царство. На овом путу дат нам је пост који је мач којим сечемо и уништавмо страсти овога живота и молитва која је наш штит и одбрана од свих замки Нечастивога. Господ нас на овом путу није оставио без наде, дао нам је Св. Тајну Покајања (Исповести) и Св. Тајну Причешћа којима чистимо своје душе и укрепљујемо их Вечном Истином Васкрсења Христовог.

ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

У Брнабију дана, 29. априла
Свештеник Синиша Милутиновић

 

У МАЈУ МЕСЕЦУ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРОСЛАВЉА:

Св. вел. муч. Ђорђе
Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303. год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.

Св. Василије Острошки
Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.

Свети Кирил и Методије Равноапостолни
Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашком подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада, по заповести царевој, ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти – а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године – ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.

 

 

~ PRIEST’S LETTER FOR MAY 2025. ~

CHRIST IS RISEN!

 

Where, O death, is your sting?
Where, O Hades, your victory?
(St. John Chrysostom)

 

Dear brothers and sisters, the Resurrection of Christ is the greatest mystery but also the greatest truth in the history of mankind. There is no greater enigma for the human mind, which by nature is powerless to overcome death, nor a clearer fact than the Resurrection of Christ. For us Orthodox Christians, the Resurrection is our beginning and our end, and therefore our everything. The foundation of Christ’s Church is His glorious Resurrection, the seal of His preaching was the Resurrection, and ultimately, every Orthodox Christian, when presenting his soul to the Lord at his deathbed, sings the troparion of the Resurrection: “Christ is risen from the dead, trampling down death by death, and upon those in the tombs bestowing life!”. Many people have dealt with this mystery, and from the moment the Resurrection occurred, the Jews tried to silence and diminish the irrefutable truth. Therefore, by fighting for this truth, we are fighting for Christ and our salvation.

In order for a person to truly understand his Christian faith he must first bring his life into harmony with that faith. St. Apostle James in his epistle urges Christians: “Thus also faith by itself, if it does not have works, is dead” (James 2:17), and on the other hand, Christ speaking of mercy says: “I desire mercy and not sacrifice” (Matthew 12:7). These two quotes sometimes seem contradictory to us, and one cannot help but wonder what is most important in the relationship between man and God: is it worship, fasting, prayer, charity, love for one’s neighbors, or something else? Certainly, all these things are equally important because they all spring from the truth about the Resurrection of Christ, who Himself, as the true Man and the true God, practiced all these and gave us an example.

The Christian faith is a dynamic cycle in which man finds himself in harmony with his nature. When we look at the Orthodox peoples and the millions of saints from these peoples, we will see that, for example, the Greeks have the most theologians who have revealed and explained the Divine Revelation to people, the Russians, on the other hand, have many great ascetics and confessors, and the Serbs have martyrs, many other nations and people pleased the God in many other ways. You see how the Lord Himself has arranged the Church and the faithful according to their characteristics, so each of us should find a place under the heavenly dome in His temple and save our soul there. What is most important for all of us is that we all together, unanimously and unceasingly, confess the mystery of Christ’s Resurrection as a witness to the past and a pledge for our future.

Let us look at the words of St. John Chrysostom, who, confessing Christ, boldly defies death because he knows that by Christ’s Resurrection death has been conquered and its sting is no longer poisonous. Even in the Old Testament, the Psalmist David foretold this defeat of death and hell with the words: “But God will redeem my soul from the power of the grave” (Psalm 49:15). The greatest and most terrible enemy of mankind has been overthrown and defeated once and for all, and we are given the weapon to witness this battle for ourselves again and again and to prove ourselves worthy of the Grace of the Resurrection. Therefore, living in the Orthodox faith and fulfilling the church commandments is the only sure path that leads us to the promised Kingdom. On this path, we are given fasting, which is a sword with which we cut and destroy the passions of this life, and prayer, which is our shield and defense against all the traps of the Evil One. The Lord has not left us without hope on this path, He has given us the Holy Mystery of Repentance (Confession) and the Holy Mystery of Communion, with which we cleanse our souls and strengthen them with the Eternal Truth of Christ’s Resurrection.

INDEED, HE IS RISEN!

With God’s blessing,
Rev. Sinisa Milutinovic

 
MAJOR FEAST DAYS IN MAY:

St. Great Martyr George
This glorious and victorious saint was born in Cappadocia as the son of wealthy and devout parents. His father suffered for Christ, and his mother moved to Palestine. When George grew up, he joined the army, where at the age of twenty he reached the rank of tribune, and as such was in service to Emperor Diocletian. When this emperor began the terrible persecution of Christians, George stepped before him and boldly confessed that he too was a Christian. The emperor threw him into prison, and ordered his feet to be placed in stocks and a heavy stone on his chest. Then he ordered him to be tied to a wheel, under which were boards with large nails, and to be turned until his whole body became one bloody wound. After that, he buried him in a pit, so that only his head was outside the ground, and left him in the pit for three days and three nights. Then, through a magician, he gave him a deadly poison. But in all these torments, George constantly prayed to God, and God healed him instantly, and saved him from death, to the great amazement of the people. When he even resurrected a dead man with prayer, many then received the Christian faith. Among these were the emperor’s wife Alexandra, and the chief priest Athanasius, and the farmer Glykerios, and Valerius, Donatus and Terinus. Finally, the emperor sentenced George and his wife Alexandra to be beheaded with a sword. The blessed Alexandra died at the execution site before the beheading, and St. George was beheaded in 303 AD. There is no number to the miracles that occurred at the tomb of St. George. There is also no number to his appearances in dreams and in reality to many who mentioned him and sought his help from then until today. Having been ignited with love for Christ the Lord, it was not difficult for St. George to leave everything for the sake of that love: rank, and wealth, and imperial honor, and friends, and the whole world. For that love, the Lord rewarded him with a wreath of unfading glory in heaven and on earth and eternal life in His kingdom. The Lord also gave him the power and authority to help in troubles and misfortunes all those who glorify him and call upon his name.

St. Basil of Ostrog
He was born in Popovo Selo in Herzegovina, from simple but devout parents. From a young age, he was filled with love for the Church of God, and when he grew up, he went to the Trebinje Monastery of the Dormition of the Theotokos and received monastic vows. As a monk, he soon became famous for his serious and rare ascetic life. For he imposed upon himself ascetic feat after ascetic feat, each more difficult than the last. Later he was elected and consecrated as the Bishop of Zahumlje and Skenderia, against his will. As a hierarch, he first resided in the Tvrdos Monastery, and from there, as a good shepherd, he strengthened his flock in the Orthodox faith, guarding it from the cruelty of the Turks and the cunning of the Latins. And when he was too oppressed by enemies, and when Tvrdos was destroyed by the Turks, Basil moved to Ostrog, where he firmly practiced asceticism, protecting his flock with his constant and fervent prayers. He peacefully passed away to the Lord in the 16th century, leaving behind his whole and healing relics, incorruptible and miraculous to this day. The miracles at the tomb of St. Basil are countless. Both Christians and Muslims flock to his relics and find healing in their most severe illnesses and sufferings. The great people’s assembly in Ostrog takes place every year on the Trinity.

Saints Cyril and Methodius, Equal-to-the-Apostles
Brothers by birth, originally from Thessaloniki, from distinguished and wealthy parents, Leo and Mary. The older brother Methodius, as an officer, spent ten years among the Slavs (Macedonian) and thus learned the Slavic language. After that, Methodius withdrew to Mount Olympus and devoted himself to monastic asceticism. Cyril (Constantine) later joined him there. But when the Khazar Khan Kagan sought preachers of the Christian faith from Emperor Michael, then, by the emperor’s order, these two brothers were found and sent among the Khazars. Having convinced the Kagan of the Christian faith, they baptized him with a large number of his dignitaries and an even greater number of people. After a certain time, they returned to Constantinople, where they composed the Slavic alphabet of thirty-eight letters and began translating church books from Greek into Slavic. At the invitation of Prince Rastislav, they went to Moravia, where they spread and strengthened the devout faith, and multiplied the books and gave them to priests to teach the youth. At the invitation of the Pope, they went to Rome, where Cyril fell ill and died on February 14, 869. Then Methodius returned to Moravia and labored until his death to strengthen the Christian faith among the Slavs. After his death – and he reposed in the Lord on April 6, 885 – his disciples, the five associates, with Saint Clement as bishop at the head, crossed the Danube and descended to the south, to Macedonia, where, from Ohrid, they continued among the Slavs the work begun by Cyril and Methodius in the north.