Отац Љубомир је рођен у Подгорици, у Црној Гори, 7. августа 1936. године. Послије завршене школе предавао је српски и руски језик у школи на Цетињу, али љубав према Богу и Цркви приволи га да замијени учитељски за свештенички позив. ,,Ја сам пут, истина и живот, ко мене слиједи неће умријети”, поручује нам Господ, а да је прота Љубомир слиједио Христов пут, најбоље видимо из његовог живота.
У Црној Гори, након другог светског рата, требало је
храбрости да се одлучи за позив свештеника. Послије завршене богословије у свету
тајну брака ушао је са Радмилом, у манастиру Св. Петра на Цетињу, и Бог им је
подарио двоје дјеце. Рукоположен је у чин ђакона 1960. године. Радио је као
секретар Црногорско-приморске Митрополије све до 1969. године, када се са
породицом отиснуо у бијели свијет да тамо служи Богу и српском роду. Прво одлази
у Италију, па у Америку и напосљедку, 1976. године, долази на нашу парохију у
Ванкувер, гдје остаје до краја свог радног века, са прекидом од неколико година
док је службовао у Калифорнији. Током службовања при нашој цркви отац Љубомир је стекао љубав и поштовање наших парохијана, јер је као човјек био веома скроман и близак народу а истовремено чврст у проповиједању јеванђеља и православне вјере. Својим проповиједањем успијевао је да приближи јеванђелску науку присутном народу.
Увијек ћемо се сјећати оца Љубомира по ведром и благом духу, поштеној и доброј нарави, топлини и љубави којом је зрачио према свима и свакоме, била то омладина, стари или нејаки. Имао је лијепу ријеч и савјет, подршку и пажњу. Увијек у најбољој жељи да помогне и укријепи душе свих са којима је дијелио овоземаљски живот. Стекао је доста пријатеља због своје несебичности и дарежљиве природе. Увијек је помагао културне и спортске организације при нашој цркви и активно у њиховим подухватима.
С благословом проте Љубомира и његовом подршком купљена је земља на којој је узграђен наш нови храм. Упркос тешкој болести дошао је да се опрости од својих парохијана и присуствује освећењу нове цркве. Тога дана на свечаној Архијерејској Литургији доживео је највећу почаст свог живота - орденован је крстом и добио је звање протојереја-ставрофора, за вјерно служење српској цркви и народу. Ставивши му крст око врата, Митрополит Амфилохије рече пуно лијепих ријечи о свом школском другу оцу Љубомиру. Сви присутни осјетили су тада велику радост у срцу због части указане проти Љубомиру, а такође и понос што је наша парохија имала таквог пастира и духовног вођу.
Из опроштајне беседе Мијодрага Гордића
