Интервјуи – Гостовања

Април 2017, Интервју – Тања Бошковић

Фебруар 2017, Интервју – Неда Арнерић

Децембар 2016, Интервју – Славко Николић, Оркестар “Хармоника”

Новембар 2016, Интервју – Небојша Миловановић

 
 

 

Интервју – Тања Бошковић

 

Представа “Примадоне” у режији Ирфана Менсура, довела је Тању Бошковић и Раду Ђуричин у Канаду. Дело које говори о тежњи за очувањем позоришта у тренутку када престаје са радом, веома лако може да се ослика на данашње стање у коме се налазе уметност и култура на нашим посторима, као и потребу за очувањем истих. Александар Сања Илић својим композицијама дао је још једну димензију овој духовитој изведби, која уједно и указује којим путем могу да иду вредности, ако се не заложимо за њих свим својим снагама, па чак и тада.
За часопис Бели Анђео, Тања Бошковић изнела је своје виђење о питању вере, живота ван граница земље, као и местима које њеној души доносе мир. Било је велико задовољство водити овај разговор.

Шта је по Вама најважније да би они рођени у расејању осећали истинску припадност свом народу и неговали ту врсту идентитета?
Најпре, вера у Бога. То је најважније. Све остале идентитете освајамо по слободи својој, али вера је оно то нас чини усправним и окренутима ка Богу. То је са моје тачке гледишта, потпуно је лично. Мислим да човек мора прво да разуме свој језик , своју мисао, сопствени ум и да се истовремено препусти вери јер беѕ тога нема никаквог идентитета. Изгубићемо језик у силној потреби да одговоримо захтевима неког другачијег света. Немам ништа против ни једног начина, ни једне разлике, чак мислим да су разлике драгоцене, али са друге стране уколико не знамо ко смо, уколико не знамо где су нам корени, ако не знако ком народу припадамо, а под народом подразумевам две хиљаде година пре овог тренутка и исто толико година после нас, значи оно што долази, неће ничега бити, ако заиста не знамо ко смо.

Живели сте у Америци, какви су утисци из тог периода?
Нисам се примила на оно што је заводљиво на Западу, ни на брзину, ни на технологију, ни на материјална богатства. Просто сам имала много среће да задојена Божијом љубављу останем имуна на то искушење. Не осуђујем никога, може да ми буде само жао, заистa то тако осећам. У Западном свету живе моји пријатељи, мој син, најближи, али живим у нади да мом детету помаже то што је био на Светог гори и што заиста зна ко је. Мислим да је добро да млади људи оду на специјализације, рецимо што се медицине и комуникације тиче, тиме се моја деца баве, треба узети знања, вештине, где се нуде најбоље. Заиста мислим да то треба, али суштински мислим да човек мора да припада свом народу и то је то. То је културни, лични и национални идентитет и све остало.

Може ли обичан човек допринети враћању истинским вредностима или сматрате да су институције те које требају да се баве овим питањем?
Мислим да свако понаособ, мора да чини свакога дана колико може, па ћемо тако доћи и до оних који то не чине, а они су веома често у иституцијама. За оно за шта их плаћамо они су одговорни, а веома често не чине довољно или не чине квалитетно, додуше са моје тачке гледишта. Знате живела сам у другачијој земљи, у другачијем систему вредности, могуће је сасвим да се ово искуство просто подразумева у свим временима. Стари Египћани су сигурно за генерацију која је долазила, мислили да је у питању смак света. То је вероватно природно стање и тако функционише свет, али само да се у Бога уздамо.

Колико је вера заступљена у Вашем животу и да ли сматрате да се човек може сматрати оствареним уколико занемари то питање?
Човек не може да га занемари, чак и кад жели. Божија љубав је безгранична и пружа слободу. Понекад, кад ме ухвати туга, мислим како је страшно оним људима који себи не могу да признају сопствену веру. Не могу да признају да у Бога верују, а како им Бог помаже у сваком тренутку. Само они који су га се одрекли, они страдавају од нељубави.

Постоји ли место где осећате посебно духовно надахнуће и мир?
Везана сам душом својој за манастир Ковиљ. Има још манастира у које волим да одем зато што се тамо осећам да припадам и тамо смо заиста једнаки. Сви смо од Бога вољени и сви волимо. То је највећа заједница. Ја се у манастирима добро осећам и ко зна можда ће Бог бити милостив према мојој души.

Можете ли да издвојите аутора и дело које изузето поштујете и цените?
Могу да кажем последњих дана. Мађарски филм “За тело и душу” ми је живот променио у оном смислу, као кад сам гледала “Амаркорд”, одједном сам видела нешто друго. Одједном се угао гледања на уметност променио., као када сам гледала” Сталкера” Траковског, десило се неко чудо. У литератури има много тога. Узбудљиви су ти узлети, тај таленат који победи и аутора. Таленат не може да се сакрије, као ни кашаљ и то ми је узбудљиво. Имала сам велику срећу да срећем уметнике, заиста велике. Поред њих се никад не осећате ситнима, они љубављу својом просто и нас обичне дижу од земље. Дивно. То ми је узбудљиво и мене je Бог мило погледао што сам могла да видим како се стварају нека фантастична дела. Последњи човек који ми је живот променио је Јагуш Марковић, редитељ. Ја сам први пут сад радила са њим. Тај процес на ” Јесењој сонати” је нешто изузетно узбудљиво што ми се догодило. Партнерство са Браном Шелић, у тој представи, такође је нешто што ми је променило живот. Али кад погледате то су све мале ствари у односу на свет. Не знамо ми где поново неки Тесла ствара нови свет.

Постоје људи са којима можемо провести много времена стицајем разних околности, а да нас истински не дотакну . А са друге стране, дешава се да сусретнемо оне са којима боравимо кратко, некако успут, а понесемо их заувек у себи. Не због тога што су познати или славни, већ због величине њихове душе и онога што носе у њој. Тако је и мене огромна љубав којом зрачи Тања Бошковић дотакла сасвим кратко, а остаће у мени заувек. Захвална сам на томе.

Даринка Дариа Заставниковић

 

 

“Извињавамо се, много се извињавамо” – Неда Арнерић

 

У организацији Студија 011 из Торонта, Неда Арнерић и Феђа Стојановић гостовали су у Ванкуверу. У представи „Извињавамо се, много се извињавамо”, два симпатична лика у потрази за љубављу у својим шездесетим, и неким са ким ће поделити период живота који је испред њих, мамили су осмехе и аплаузе. Једна заиста топла комедија, написана пре четрдесет година, коју Феђа сматра једном од најбољих послератних комедија.

Том приликом, разговарала сам са нашом прослављеном глумицом, некадашњим симболом Југославије, која је још као девојчица запловила у глумачке воде и остала у њима до данас. Oве године, Неда прославља педесет година каријере. Обично наведем кратку биографију глумца као увод у интервју, али овај пут то нећу урадити. Недина биографија је толико дуга и богата да би узело сувише простора набрајање њених досадашњих успеха. Неостварених жеља нема, што се тиче каријере, једино би поново сарађивала са неким драгим људима.

Како бисте описали себе у три речи?
Ух, тешко је, потребно је мало времена и онда се одлучује за дуготрајна, упорна и часна.

Која врлина Вам је кроз живот највише значила, а шта сте жељели да промјените код себе?
Највише ми је значило што сам била доследна себи, а шта бих променила, ко зна, можда бих и занимање променила у неко које је мање узбудљиво и стресно.

Да ли сте се покајали што нисте отишли из Србије када сте имали прилику да градите каријеру у иностранству?
Нисам се покајала, захватила сам најлеши период живота у Југославији и мислим да бих се намучила по великом свету, нисам била толико амбициозна. Данас су се променила времена и да сам млада, исто бих гледала како да одем.

Где проналазите снагу за тешке периоде у животу и која је ваша филозофија живота?
Највећу снагу црпим од свог супруга и од најближих пријатеља који нису из света глуме. Верујем да нешто постоји што нас води и управља нама, као и да свако од нас има своју судбину.

Са обзиром да не волите промене, а неки значајни периоди у вашем животу су се изузетно брзо смењивали, како се носите са тим?
Схватила сам да су промене саставни део моје професије. Некако сам гурнута као дете у тај посао и кренула сам да пливам. Заиста не волим промене, рецимо сваки велики пут је мени прилично мучан. Сада само желим тишину и мир у неком малом месту, неком селу, природи. Не волим ни друштвене мреже јер мислим да је то уназадило, а не унапредило људски род, Колико год га је унапредило у технолошком смислу, чуда се могу тиме добити и стварати, са друге стране, то је потпуно дехуманизовало људски род.

Можете ли да издвојите три најзначајније улоге; најдражу, најзахтевнију и ону која је највише утицала на Вас?
Никада не знам да одговорим на ово питање. Не умем да издвојим улогу која ми је најдража или која је на мене највише утицала јер су све на свој начин билезахтевне и мењале су ме. Било је успона и падова. Лоших ствари не желим ни да се сећам, а све што је добро, користило ми је за цели живот као искуство.

Из којих разлога сте имали паузе у каријери и да ли Вам је глума недостајала у тим тренутцима?
Паузе су биле узроковане тиме сто сам била слободни уметник и нисам имала своје матично позориште. Стицајем околности сам летела из филма у филм, осећала сам извесну слободу, али недостајао ми је континуитет. Схватила сам да то није трагедија, пошто ме још штошта у животу занима, па сам пробала да радим и неке друге ствари и то сам успешно радила.

Да имате могућност Неди на прагу двадесетих дати два савета, шта бисте себи поручили и да ли бисте поново изабрали да студирате историју уметности?
Поручила бих себи да не будем брзоплета, нагла и да не доносим одлуке на пречац. Историја уметности ми је пружила дивно дружење са ликовном уметношћу, сликарима. Имала сам галерију петнаест година, и данас сам директор једне фондације која се бави промоцијом младих ликовних уметника и то ме испуњава. Када је време конкурса, та два месеца, ја сам сва у томе.

Поред искуства које сте стицали да ли је још нешто било пресудно да савладате трему која Вас је мучила?
Трема обично дође кад је човек несигуран , a тада желим да се то брзо заврши. Трема обично прати рад у позоришту, а и те улоге где сам под тремом, некако саме брзо умру, не препозна их публика као добре. Једна доза треме је корисна, то значи да је прорадио адреналин и да ћу дати све од себе, битно је само да не буде она што зауставља.

Сматрате ли Ваш живот благословеним и да сте рођени под срећном звездом?
Са тиме што сам стекла добре пријатеље, што имам диван брак и што сам здрава у својим годинама сматрам, али не више од тога.

Шта Вам причињава највише радости, када се осећате потпуно у складу са собом?
Када сам у природи, када нисам окружена гужвом и хаосом. Скоро да ми Београд више не прија.

Да ли је неко значајно утицао на формирање Вас као личности, поред родитеља и партнера ?
Свако по мало, морам да споменем Љубишу Самарџића који ми се много нашао у животу од малена , пословно и приватно.

Имате ли неостварених снова?
Желим да поживим у миру остатак живота, ако је то икако могуће. Бити спокојан, миран и мирно спавати је највећи дар човеку. Читам паметне књиге и зато верујем да нас нешто води и бди над нама, да свако има неку своју зацртану судбину.

Шта сте пронашли у Аустрији, са обзиром да сте одлучили да одрећено време тамо боравите?
Игра случаја, уређена мала земља са прелепом природом. Најмирнија сам када одем у свој мали стан у Алпима, све чешће боравим тамо.

Шта поручујете нама преко океана?
Дивим се вама преко океана који сте тако далекко отишли, а нисте заборавили своју земљу и језик. Гајите културу земље из које потичете, а то је заиста за велико дивљење и скидам капу због тога. Нека остане тако и нека буде тога што више. Мислим да човек није случајно рођен тамо где је рођен и да не сме то да избрише.

Рекла је Неда оно што дубоко у себи знамо, заборавимо ли одакле смо, убрзо ћемо заборавити и ко смо. У име часописа Бели Анђео захваљујем се Неди на издвојеном времену , као и господину Драгану, на организацији интервјуа. Желимо да нам још много оваквих представа доведе, које нас оплемењују , дотичу и додатно мотивишу да и даље будемо ко смо, без обзира на ком меридијану живели.

 

Даринка Дариа Заставниковић

 

Гостовања - 2017 - Неда Арнерић, интервју

 

 

КАД ЗАИГРА И СРЦЕ И ДУША

 

Оркестар “Хармоника” основне школе „Алекса Шантић” из Угљевика по трећи пут запутио се у Канаду, сада већ можемо рећи у посјету пријатељима. Смјештени у породицама чија су дјеца чланови фолклорне групе “Вук Караџић” исписују нове странице успомена и учвршћују пријатељства започета приликом њиховог прошлог боравка. Па у складу са тим и оснивач Оркестра хармоника човјек који је заслужан за њихов успјех , господин Славко Николић на питање како му се допада Ванкувер, као прво истиче љубазност домаћина, а затим и љепоту града.
Оркестар по много чему посебан састоји се од тридесет шест чланова и необично је да броји скоро више дјевојчица него дјечака. Њихови успјеси су заиста више него импресивни. У групи од дванаест хиљада пријављених из цијелог свијета изабрани су као директно пласирани учесници на отварању Олимпијских игара у Сочију. На фестивалу у Јекатеринбургу од осамнаест пријављених држава Оркестар Хармоника освојио је прво мјесто. Гостовањe код Емира Кустурице, у Жикиној шареници као и шоу програму “Ја имам талента” учинило их је познатим ширим народним масама. Разговор са њиховим вођом, наставником музичке културе Славком Николићем водила сам поводом концерта у цркви Св. Архангела Миахила, којем је претходио концерт у цркви Св. Саве у Ванкуверу.

Како се десило Ваше прво гостовање у Канади?
Након једне емисије Мире Адање-Полак о Канади и Нијагариним водопадима пожелио сам да дођем са оркестром. Заиста у ситуацији када размишљаш како ћеш преживјети, моја идеја о путовању у Канаду изазивала је смијех код људи, иако су се сви односили са поштовањем према мом раду. Новинарка Милијана Кос којој се мој план допао упознала ме је са тадашњим министром Јосиповићем и он је предложио донаторски концерт у Банском Двору. Министарство за културу као и општина Угљевик издвојили су дио средстава. Бизнисмен Мајк Миличевић из Торонта одрадио је сву организацију око путовања и концерата. И заправо прво велико путовање Оркестра Хармоника, не рачунајући концерте у региону, било је у Канаду.

Која су гостовања најзначајнија за вас?
Најзначајнија је Олимпијада, а нисмо то ни сањали, позвао нас је Московски лист да се пријавимо и пошаљемо материјал. Након ње почели смо сарађивати са Руском амбасадом у БиХ која једино нас позове из читаве регије да им увеличамо важне догађаје. Такође на позив Бошка Гајића били смо Султанови гости у Оману. Свирали смо у Златној дворани. И заиста је било изузетно искуство упознати арапски свијет, који нас је јако љубазно примио. У Јекатеринбургу су учествовале филхармоније великих држава а ми смо ученици основне школе. Све су то изузетна признања. И оно што је јако битно насупамо са нашом српском традиционалном музиком.

Да ли често учествујете на такмичењима?
До сада није било такмичења да смо учествовали а да нисмо освојили прво мјесто. Ha такмичењу народне музике и фолклора у Зворнику учествовали смо три године заредом и односили побједе у све три катергорије: оркестар, солиста и пјевање. А онда су нас замолили да наступамо ревијално. Оркестар хармоника био је десет пута првак Републике Српске, док је моја кћерка која је у оркестру од његовог оснивања више пута била првакиња Републике Српске у пјевању. У такмичењу “Ја имам талента” дошли смо до финала.

Да ли сами финансирате своја путовања и колико је лако наћи спонзоре у данашње време?
Тешко је наћи спонзоре, доста тога остаје на обећањима. Трудимо се да донаторским концертима омогућимо средства. За велике догађаје као што су Олимпијада и значајна гостовања иза нас је стајала Влада Републике Српске, као и рудник Угљевик, помагала нам је и општина Угљевик, као и сам предсједник Републике Српске.

Многи компетентни људи из свијета музике имали су похвале на Ваш рачун. Које од њих Вама највише значе?
За Олимпијаду и у Јекатеринбургу су одлучивали најзначајнији стручњаци Русије и то ми импонује. За мене лично похвале Љубише Павковића и Јовице Петковића које сматрам великим хармонкашима су изузетно значајне.

Како објашњавате велики број талената на релативно малом простору као утицај средине или нешто друго?
Када осјетим да дијете има талента позовем родитеље и кажем своје мишљење. Треба са дјецом знати радити прије свега. Дјеци треба пружити да осјете шта је публика, шта су другари, не ријетко поведем на путовања некога ко је тек почео да свира, управо из тих разлога. Вјероватно и само поднебље има доста талената, треба само ту ватру добро упалити и усмјерити како треба и све дође на своје.

Колики је значај музике у формирању младе особе као личности и њеном сазревању?
Музика је увијек присутна у нашем животу у било којој ситуацији, у зависности која врста музике одговара ком тренутку . Музика је живот. Она има почетак, врхунац и крај, као и све у животу. Ако разумијеш музику, разумијеш и суштину живота, барем ја тако гледам.

Како помоћи дјетету који показује заинтересованост за музику и да ли дјецу у том правцу треба форсирати или не?
Даћу Вам два примјера. Неко крене добро, неко лоше. Имам примјер ученика који данас свира страним гостима кад посјећују Србију, а тај дечак кад је почео није могао тона да одсвира. У једном тренутку срео сам његове родитеље и било ми непријатно знам људе, али они су рекли да им је битно да он није на улици и да изађе на прави пут, паметни људи били. Након двије године почео је чешће и више да вјежба и тако одједном све боље и боље да напредује. Касније сам га одвео на такмичење у Шабац гдје су били познати хармоникаши, а он је освојио прво мјесто. Живио је једно време у Торонту, сад се вратио и професионално се бави музиком, прати најпознатије пјеваче. Успио је као музичар. Свако може и не треба никоме рећи да није за музику, можда нешто проради. Зна се осјетити ако неко тотално није за то, али никад не треба рећи ниси ти за то. Свако ако нешто жели кад тад ће то остварити.
Имао сам ђака који је добро свирао али био лијен. Једном сам морао отићи са пробе и оставио сам дјецу да је сами одрже. Назвала ме мајка тог дјечака и рекла да је болестан, али ми смо се налазили на истом мјесту, угледао сам је и видио да лаже. Фино сам и културно пришао и рекао да са тим неће мени нашкодити али ће своје дијете потпуно погрешно усмјерити и још пар ствари. Извинула се. Он је од тада почео страховито много да вјежба и као награду да му покажем да се труд исплати повео сам га на Олимпијаду. Сад предивно свира и на концетима има соло дионицу. Родитељи знају сами своје дијете да униште. Док је дијете мало оно не зна што жели и за шта је способно. Проблем је кад родитељ жели да му дијете свира и то одмах да му купи велику хармонику, а не зна да му тако криви кичму и да треба да се посавјетује са стручним људима. Родитељи знају направит и збрку упишу дијете на хиљаду неких ствари и дијете нигдје не може да стигне.

У чему је тајна Вашег успјеха?
Ми смо један тим. Имам дјецу који су моји први сарадници. Све се договарамо и око путовања и музике. Некада они мени нешто предложе и ја прихватим. Увијек им говорим да смо једна екипа. Када свирамо дајемо све од себе и никад никог нисмо одбили. Било десет људи на концету или на Олимпијади свирамо из срца и душе и дајемо свој максимум. Оркестар мора да је на првом мјесту. Много је ту одрицања и рада. Када путујемо старији су сви задужени за неког од млаћег а ја све то само надгледам. Највећа тајна је да смо сложни и да квалитетно радимо, много вјежбе и труда. Они су моја дјеца и ми смо једна велика породица. Не деси се у школи да неко од мојих ученика прође крај мене а да ме не загрли, пољуби или нешто слично и то је мој највећи успјех.

Какви су планови за будућност?
Вољели бисмо отићи на једну европску турнеју од Угљевика до Лондона. У свакој држави да имамо концерте. Захваљујући Српској православној цркви можемо то да урадимо. Ми са поносом кажемо да свирамо српску традиционалну музику су ријечи са којима је Славко завршио интервју.
Заиста је величанствено присуствовати концерту који уприличи Оркестар Хармоника. А једнако упечатљив утисак одаје и Славко Николић, тај срчани човјек који са огромном страшћу ради оно у чему ужива. А зна се да ко срцем живи чуда ствара и зато сви ови успјеси и произилазе као логичан наставак радости стварања.
Има нешто што је мене у овој причи посебно дотакло. Након рата и избјеглиштва доћи у нову средину, у којој није било лако бити прихваћен и доказати се, трновит је пут којим је Славко прошао, али сачувати најбољи дио себе и несебично се давати другоме, учити оне који тек треба да закораче путем живота љепоти стварања, предивном свијету музике, посвећености, лојалности, одрицању, раду, љубави, показати им свијет, научити да вјерују у себе и своје снове, значи усадити им темеље које ће цијели живот са поносом носити у себи. Има ли ишта вредније од тога? Посебно данас, када свједочимо много чему око нас, као и систему вредности који се мјења, Славково дјело добија још већи значај. И опет се враћамо на то, колика је неизмјерна вредност само једног човјека, када даје и срцем и душом.

Даринка Дариа Заставниковић
 
 

 

STAND DOWN У ВАНКУВЕРУ

 

Наш познати глумац Небојша Миловановић обрео се по други пут у Канади, а први пут у Ванкуверу, чија му се предивна природа допала, као и мир који је осетио без обзира на гужву у граду.

Овај пут дошао је са ауторским делом, представом “Stand down” која је на 41. Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну проглашена најбољом монодрамом, на којем је Миловановић сасвим заслужено добио и награду за инвентивност.

Имајући довољно храбрости у ово данашње време и покушати поезијом допрети до гледалаца, а уједно и довољно мудрости да страним називом привуче младост коју својим делом упућује на традиционалне вредности, Небојша је створио жанр који никога не оставља равнодушним.

Глумац у интеракцији са публиком, износећи своја животна искуства кроз песме великих српских песника ствара јединствену позоришну форму, такође представљајући по једног госта током сваког извођења.

Овога пута је Озрен Вукобрат, члан групе Валтер, отпевао две песме свирајући гитару.

Члан је Југословенског драмског позоришта , а гледали смо га и у филмовима: Лајање на звезде, Буре барута, Oптимисти, Панама, а однедавно и у серији Војна академија.

На који начин је поезија ушла у твој живот и откада датира љубав према њој?

Преко поезије пожелео сам да се бавим глумом. Сусрећемо се са поезијом још као млади, говорио сам поезију као и сви и некако сам је доживео. Заволео сам Јесењина, он је дивно причао своју поезију, просто орган кроз кога природа говори, открио сам Љубу Симовића и многе велике песнике.
Само у поезији постоји та врста ритма и богатства језика и то је оно што мене привлачи. Мислим да је поезија суштина, хтели ми то да признамо или не, то је дар Божији.
У почетку беше реч, нешто што тече, савршенство људске мисли, кад је велика поезија у питању. Наравно кад није, онда се то осети, али кад јесте и кад се допре до тога, онда нема шта да се дода.
Песници су нам то оставили , а глумци су медији који треба да пренесу.
Има Зоран Радмиловић једну песму, он је био диван песник, поред тога што је био величанствен глумац, али то не зна много људи, где каже :” Ја сам глумац, пустите мене да судим песнику, па онда ви пресудите мени.”
Jош од старог зaвета, старих Грка, све су то дивни песнииц. То је наследство, нешто што је уткано, на нама је да ми то сачувамо и пренесемо.

Шта је покренуло идеју коју си дуго имао на реализацију и да ли је постигнути успех превазишао твоја очекивања ?

Када неке ствари имате у себи и желите да их направите, ви то кад тад остварите. Ова представа је добила две награде на Фестивалу монодраме, они су то препознали и осетили и мени је драго да је то тако заживело.

Ова представа сама себе рађа, људи је виде, препоруче другима и мени се тако дешавају гостовања, што значи да ствар комуницира.

Срео сам управника Mikser house-а у Београду, који је постао референца за сва културна дешавања у граду,на спомен поезије рекао је: “Немој поезију!”
То као и сам простор испровоцирало ме је да направим нешто стилски, а када је чуо наслов, позвао ме је да дођем сутрадан.
Млади људи су похрлили, не знајући да се ради о поезији, јер иза тог енглеског назива крије се нешто традиционално.
И могу рећи да је ово била претеча свих позоришних дешавања у Mikseru.
Нисам имао очекивања, само сам желео да то направим и дам. Радује ме што функционише на различитим меридијанима и у другачијим аранжманима.

Да ли су одређене песме биле полазна тачка на основу којих си одлучио која ћеш искуства поделити са публиком или си на основу онога што си хтео исказати бирао песме?

Желео сам да кажем песме и на основу њих сам правио приче. Испрва сам хтео да се то зове Прича о песмама, јер заправо свака песма има неку причу која јој претходи, која је истинска како сам дошао до те песме или на шта ме асоцира.
Мењам песме, али има нека суштина, која постоји, она је срж, од дечијих песма, преко љубавних, филозофских, друштвено ангажованих. Ово ми се до сада није десавало у позоришту да имам ту слободу изражавања, а притом говорим неке ствари које публика можда и не очекује а које сам толико желео да кажем.

С обзиром да слушаш и реагујеш на публику има ли разлике у начину доживљавања представе у Србији и дијаспори ? Које је гостовање за тебе најупечатљивије?

Има разлике, овде су људи реаговали сјајно. Посебно наравно реагују на те песме где третирам феномен дијаспоре и одласка. Ово ми је једно од најзанимљивијих гостовања.
Било је једно гостовање у Ваљеву, мада сам ја из Ваљева, па сам субјективан, претворило се у двосатни бис где су људи кренули да говоре поезију.
Добио сам предлог да направим Stand down 2 где би биле само анегдоте и доживљају са путовања.
Гостовао сам и у манастиру Драганац на Косову за њихову славу, гости су биле монахиње из манастира Прохор Пчињски које су свирале гусле са две жице. Било је заиста дивно.

Какво је твоје поимање духовности?

Трудим се, постим постове, крстио сам децу, одлазимо недељом на Литургију и настојим да васпитавам децу у том духу. Мислим да је то нешто изузетно драгоцено и незамењиво што су мени моји родитељи усадили. Имао сам срећу да одрастем у таквој породици, чак и у периоду адолесценције када људи постану бунтовни, ја сам пронашао нешто више у свему томе. Драго ми је да се ово одиграло у црквеном амфитеатру и трудим се да овдје постоји једн духовна вертикала, јер ту има правог односа према овим нашим бисерима.

Да ли имаш неку поруку за оне који нису били вечерас са нама?

Имам пријатеље широм света и разговарали смо како заиста није лако сачувати свој идентитет, а на неки опет исправан начин, није лако децу васпитавати у двојезичној култури да знају ко су и шта су, али морају да истрају на томе и мислим да је то суштинско питање.

Завршио је Небојша сетног погледа пуног разумевања и дубоког саосећања.

Дело које настаје у тренутку када добија децу исказује дубоку људску потребу да се потомству остави боље место за живот и кроз лични пример допринесе на оригиналан, стваралачки начин, а да се притом остане слободан и свој.

Вече за памћење, проткано честим аплаузима, смехом и сузама оставило је дубок утисак на све присутне, као и неизречено питање, инспирисано делом Небојше Миловановића.

Шта је то што свако од нас може учинити да ми сами и овај свет у коме живимо постанемо бољи?

Захваљујемо се Небојши на времену које је издвојио за часопис Бели анђео црквено-школске општине св. Архангел Михајло, као и на ономе што нам је донео.

 

Даринка Дариа Заставниковић

Ц.Ш.О. Св. Архангела Михаила. © 2017. Frontier Theme