Интервјуи – Домаћи

 
Април 2017, Интервју – Мартина Говедник

 

 

Интервју – Мартина Говедник

 
 

Одрастајући у музичкој породици, са татом композитором и мајком виолинисткињом, као природан след ствари, јавило се рано интересовање за музику. Још као мала слушала је Вивалдија и Моцарта и знала да отпева све теме из Симфонија и Годишњих доба. Са пет година пожелела је да свира клавир. Завршила је музичку школу Мокрањац код професорке Радојке Јовичић, која је спремила за Београдску Академију, где је дипломирала клавир у класи професора Нинослава Живковића. У току студија, желећи да допуни свој уметнички израз, завршила је средњу школу соло певања. Као мала је сањала да истражи свет и упозна друге културе. Желела је да настави усавршавање гласа ван граница Србије. Иако је привлачила Европа, посетивши тату у Ванкуверу, увидела је да је ниво класичне музике и студирања у Канади на завидном нивоу, те је одлучила да полаже пријемни испит на МcGill универзитету у Монтреалу. Сматра да је то једна од најбољих одлука коју је донела, упркос страху и неизвесности. Победио је ентузијазам, вера у себе, као и то да је све могуће онима који следе своје снове. Од пре две године живи у Ванкуверу, где, између осталог, при цркви Светог Саве ради са децом.

Са обзиром да си живела у Монтреалу, а сада си у Ванкуверу, шта нам можеш рећи о разликама у начину живота у та два града?

Позитивно сам изненађена уметничким и музичким животом у Ванкуверу, богатство на нивоу хорова и савремене музике је фантастично. Ванкувер се у последњих петнаест година јако развио и има много да понуди у том смислу. С друге стране, човек се у Монтреалу осећа једном ногом у Европи а другом у Америци- по мени савршена мешавина. Европски осећај близине и присности је израженији него у Ванкуверу – овде су дистанце веће па је теже постићи и дружење и посао, док сам у Монтреалу могла свуда да стигнем бициклом- осим зими, хаха. Такође, менталитет је различит између енглеског и француског говорног подручја, осећају се корени у различитим културама. Оно што је у Квебеку другачије од остатка Канаде је гласност и веселост Квебеканаца, та бучност на коју смо ми Балканци навикли, и због тога се тамо брзо осећамо као код куће. Такође лако ћете препознати шта људи мисле, док у остатку Канаде преовлађује политичка коректност и униформисан начин обраћања која спречава да видимо шта људи заиста мисле и осећају. Понекад је то добро, а понекад баш и не…

Како је текло стварање каријере у Канади и да ли је то био тежак пут?
Када сам завршила Мастер и ушла у професионалне воде, већ ми је био познат процес продукције једног оперског дела- Универзитет МcGill нас је јако добро припремио за професионални живот у том смислу. У Канади је, међутим, најтежа препрека то што не постоје оперске куће са сталним пословима за певаче као у Европи. Сви су ангажовани по уговору и никад се не зна број ангажмана у следећој сезони. Била сам солиста у више оперских продукција широм Квебека, као и члан хора Монтреалске опере. У Европи сам у интернационалној копродукцији певала Кармен, што је сан сваког мецосопрана, као и више концерата по фестивалима у Пољској и Немачкој. Једно време сам живела и у Паризу, али је ми је било тешко успоставити контакте и наћи своје место под сунцем без веза створених у току студија.
И онда сам дошла у Ванкувер, пратећи свој осећај да не треба да се враћам у Монтреал- иако сам тамо кроз пријатељства и подучавање- нарочито међу нашим људима при цркви Св. Тројице, створила себи већу породицу него што имам фамилије у Србији. Одлучила сам да будем ближе својој правој породици- и отац и брат ми сада живе у Ванкуверу. А било је и време за професионалне изазове друге врсте!

Да ли је уметност била једина опција по питању каријере или је било двоумљења по том питању?
Као мала волела сам математику и природне науке, ствари базиране на правилима и формулама. На првој години природног смера у Трећој Београдској Гимназији схватила сам да ипак без музике не могу да живим. Више година касније, након неизвесности уметничког живота, увидела сам да моја љубав према математици може да се искористи на један прагматичан начин. После више разговора са оцем који је сада у пољу финансија, дошавши у Ванкувер узела сам дозволу за рад као финансијски саветник и брокер за осигурања и инвестиције. То је дало допуну мојој музичкој страни, вратило ме раној љубави према математици и омогућило да реализујем жељу да помажем и улепшавам живот људима- не само кроз музику, већ образујући их и помажући им да створе за себе и своје најмилије финансијку будућност коју заиста желе.
И даље се интезивно бавим певањем и имам већ неколико остварених солистичких пројеката у Ванкуверу и околини. У априлу сам као солиста наступала у Театру Орфеум, налепшој концертној дворани у Ванкуверу са почетка 20-ог века, са Ванкуверским Камерним Хором у Перголезијевој “Стабат Матер”. У мају сам са Ну Би Си ансамблом певала Малерове “Песме мртвој деци”, а у јуну премијерно тумачила улогу пост-апокалиптичне вештице Гризелде у првој опери моје пријатељице Алисон Кочани, “Алма”. Очекујем и сарадњу са Ванкуверском Сити Опером, новости се могу пратити на мојој веб-страници www.martinagovednik.com.

Који је твој омиљени репертоар?
Лирски мецосопрански репетоар. Највише себе проналазим у делима француских композитора: Кармен ми је омиљена улога, а такође јако волим Шарлоту из Маснеове опере “Вертер” по Гетеу и Далилу из опере “Самсон и Далила”, базираној на Библијским списима. Увек сам волела да певам на француском и руском због назала- глас звони и тече сам од себе када човек пева на та два језика. Родитељи су у мени развили љубав према савременој музици од раног доба: “Замак Плавобрадог” од Бартока и Дебисијеви “Пелеас и Мелисанда” су ми омиљена оперска дела 20-ог века. Такође волим Рихарда Штрауса, Другу бечку школу и Рахмањинова, мада ништа не може да се пореди са Бахом- он је потпуно непревазиђен.
Како је настао албум са косовским песмама?

Албум са косовским песмама се некако догодио сам од себе. Нисам као дете добро познавала српску традиционалну музику, била сам увек више окренута класици. Тек у Канади сам почела да развијам интересовање према нашим народним и староградским песмама када сам почела да држим дечији хор и хор за одрасле при цркви Св. Тројице у Монтреалу. 2011. године наш велики добротвор из Торонта, г-гђа Радмила Мићић, гостовала је у Монтреалу са својом монодрамом посвећеној мајкама несталих са Косова и Метохије и том приликом била сам замољена да отпевам песме “Видовдан” и “Ој Косово”. То ме је инспирисало да за празник Видовдан те исте 2011-те направим целовечерњи концерт косовских песама у својим аранжманима, пратећи се на клавиру (тада сам први пут открила да имам и нешто композиторског талента на тату, у шта никад пре нисам веровала). Затим сам са истим репертоаром гостовала у више наших цркава и заједница по Кевебеку и Онтарију, прикуљајући донације за страдале са КиМ. Коначно, Господин Жељко Прица из Киченера понудио је да финансира мој пут у Србију и снимање песама на Коларцу. Југослав Бошњак, пријатељ мог оца, био је продуцент- и тако је направљен албум.

Да ли си наступала у Србији?
Јесам пре него сто сам отишла на студије у Канади. Од тада у Србију одлазим да обиђем маму и пријатеље. Волела бих да имам прилику да се представим српској публици, поготово са косовским песмама, али и као оперски певач.

Шта за тебе представља бављење уметношћу?
Док се бавимо музиком, ми постојимо у свету искристалисаног израза људског бића и целокупног његовог потенцијала. Кроз уметнички израз уметник, а са њим и публика, спознаје све висине и поноре људског постојања, доживљава катарзу и добија шансу да постане бољи човек. Чак и тумачење злих ликова уметнику допушта увид у најмрачније делове људске душе, дајући му упутство како да то зло победи у себи. За мене бављење музиком има пре свега духовни циљ. Мислим да је уменост огледало целокупног људског постојања и онога за шта је човек способан- и добро и лоше, у стању је да уметника и публику доведе на виши ниво свести. Верујем да сваки пут када певам на концерту имам могућност да понмогнем и себи и публици, отворим прозор у другачији, бољи свет и променим овај у којем живимо, макар и на трен- набоље.

Мартина Говедник, успела је да оствари свој сан. Пронашла је пут да испуни нахођења своје душе и преда се музици, и то на једном изузетно високом професионалном нивоу. Са друге стране, у реалности материјалног света у коме живимо успела је да искористи друге вештине које поседује да би постигла одређену материјалну сигурност и на тај начин могла да се препусти уметности пратећи своју љубав. Њена прича може да буде узор и подстрек многима на путу остварења својих снова, а нама је изузетна част и задовољство да имамо таквог члана у нашој заједници у Ванкуверу.

Даринка Дариа Заставниковић

Ц.Ш.О. Св. Архангела Михаила. © 2017. Frontier Theme