|
Косово
је рана која
боли,
корени
наши и наше
биће,
све
што се цени и
воли,
зато
то тако
страшно
боли.
Гробови
наши,
цркве,манастири,
Дечани,Жича,
свој
мир Божји
шири.
Фреске
светаца
јединствени
у свету,
мени
драгоцени,
мени
детету.
Рођаци
и другови
наши,
који у
беди тамо
живе,
пуни
су снаге и оптимизма
и
поред
садашњости
тешке и сиве.
Из
срца им се
откидају
речи:
„Бог
нас све чува,
а
истина нас
бодри и лечи.“
Јер
отето је
проклето,
а за
нас је
Косово
свето,
родиш
се иумреш
да ти
је Косово
отето,отето.
Е па
неће моћи,
Јер ће
све на своје
место
Једнога
дана доћи.
Јер
нешто што је
моје
Не
може бити и
твоје.
Милица др.
Савић
Ванкувер 01.03.2008
|
Милица
др. Савић
Аутор
ових песама
је Милица
Савић која
је рођена у
Крушевцу у
Србији.
По
занимању је
докторица.
Одавно
пише песме.
Своје
унуке редовно
доводи у
српску
школу.
Ове
песме нам је
поклонила
са посебном
љубављу.
|
|
Цркво
свéта,
Боже наш,
нашој души
пружи спас.
Чуј ме
моја,
водиљо
звездо,
свако биће
на свету,
има своју
земљу и
своје
гнездо.
А наша
судба,
се с нама
поиграла,
па нам за
Канаду
другу
домовину
дала.
Тако у
срцу
Балкана,
остаде
земља моја,
родбина
наша
и младост
рана.
Тугују
они,
а тужни смо и
ми
па нас под
окриље
Црква окупи.
А
црква нам је
нова,
велика и
мила,
све нас је у
своје
крило
пригрлила.
Ту се
крштавамо,
у њој се
венчавамо,
молимо,
дружимо,
састајемо и
растајемо.
А
када имаш
Цркву,
имаш и дом,
тако си опет
свој на свом.
Цркво
свéта,
Боже наш,
нашој души
пружи спас.
Милица
др. Савић
Ванкувер 23.03.2008
|
Девојчица
сам мала
и
незнам шта
бих дала,
када
бих српска
слова
да
пишем и
читам знала.
А нана
каже:“Ема,
па ту
нема
проблема.
У
српску
школу ћемо
те дати,
па ћеш
да пишеш и
читаш знати.“
Тамо ме
сада учи
учитељица
Савић Сања,
она се
зове исто
као и
моја мама.
Учи ме
велика и
мала слова,
која су
за мене
сасвим нова,
тако ће
моје писмо
нана да чита,
и не
мора да чека
и неког пита:
„Шта
пише злато
моје,
Унучица
моја мала,
Коју
бескрајно
волим
И све
бих за њу
дала.“
Еми
од нане Милице др
Савић
Ванкувер 01.03.2008
|
Ема
Савић Kallesoe је
ученица
српске школе Св.
Василије
Острошки
у
Ванкуверу.
|
|
|
Цркво
наша,
драга, света,
заволех те
од детета.
Родитељ
ми
живот дао,
теби ме је
записао.
Бога на
крст
разапеше,
ал нам веру
не отеше.
О
својој вери
ту сазнајем,
Божји завет
упознајем.
Буди
добар,
поштен, благ,
па ћеш
сваком
бити драг.
|
Ту се
сада
састајемо,
учимо,
дружимо
и радујемо.
Много
си нам
цркво дала,
Српску
школу
основала.
Ћирилица,
заме нова
постала су
моја слова.
Хор
имамо
где певамо
како земљу
да чувамо.
Вијори
се
коло наше,
јер нам
фолклор
основаше.
|
Карате
је
за нас нов,
да се браниш
је његов зов.
Ето
драги
родитељи,
захвални
смо
на вашој
жељи.
Цркву
сте нам
даровали,
док смо
јоште
људи мали.
О својо
вери
ту сазнајем,
Божји завет
упознајем.
Буди
добар,
поштен, благ,
па ћеш
сваком
бити драг.
Милица
др. Савић
Ванкувер 01.03.2008
|
