Беседа Његовог Високогпреосвештенства,

Високопреосвећеног Владике, професора и доктора православне теологије,

Господина Митрополита Амфилохија,

изречена приликом Освећења Српске Православне Црвке

Свети Арханђео Михаило у Ванкуверу,

марта 2005. године Господње.

Ваше преосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре,

Има она народна која каже: “Засвирај, па за пас зађени.” Било је доста говора данас, бојим се да, додати свему ономе што смо данас чули, што смо доживјели, јер доживљај је најдубљи говор, и што смо видјели; и додавати томе још, бојим се да, да ће бити мало више него што треба, али, већ када сам прозван, онда да кажем неколико ријечи.

Има она изрека, библијска, која гласи, милост и истина се сретоше, правда и мир се загрлише. Протумачити ту велику истину живота требало би много времена. Ал* оно због чега ја наводим те ријечи библијске, јесте управо ово што данас овдје доживљавамо, и што нас је сабрало, објединило и обрадовало.

Храм Божији, у коме се открива милост Божија и истина Божија, за свакога човјека жељнога милости и истине. Тамо гдје је милост, тамо је истина, тамо гдје је истина, тамо је и слобода. Није ли речено, истина ће вас ослободити. Откуда толико мрака у свијету? Због недостатка истине. И откуда толико неслободе? Због недостатка истине, и због не живљења сагласно истини. Зато је Храм Божији мјесто гдје се открива милост Божија, благодат Божија, свјетлост вјечна. Гдје се открива име Божије и гдје нам се јавља и гдје нам дарује истина. Не само о дану и пролазном времену, не само о обичном свакидашњем људском животу и живљењу и понашању, него нам се открива истина о најдубљем смислу нашега живота. Да није храма, откуд би знали зашто се рађамо, зашто живимо, зашто умиремо, зашто се множимо, зашто јесмо.

Храм, одувијек, је био мјесто откривења те велике истине, и није случајно да нема људске цивилизације, то је збиљежио древни Херодот, историчар, да нема храма. Каже он, гледао сам народе без држава, гледао сам народе без закона, али народ без храма нијесам видио. И заиста, и данас када знамо много више него што је знао Херодот, који је ту обилазио Медитеран и стизао ту негдје до Блиског истока, када знамо и у хоризонтали и вертикали историјског, и у архиеологији, када имамо најдубља знања и откријемо најдубље фосиле, свуда ћемо наћи тамо где се налази хомосапијенс, како га зовемо, хомофатре наћи ћемо да је тај хомо био хомо- религиозус, да је градио храм. Тамо гдје је разумно биће, тамо је и храм, јер је тамо и чежња за вјечним животом, за вјечном истином. И зато је Храм велика света, сва велика истина и благо вама што вас је Бог просвјетио да саградите овакав храм. Можда нијесте довољно свјесни, можда нијесмо довољно свјесни, какво је то велико дјело, не само за српску заједницу Британске Колумбија и Ванкувера, него за свако људско око које буде дошло овдје поред овог храма. Овај храм је путоказ, мјера људског постојања, откровење људскога смисла, велико дјело, велико свједочење, јер нисте подигли било какав храм, него сте подигли храм истини, Христу Богу.

Ово мјесто је мјесто Божије, од данас, и као што је Бог Мојсију законодавцу на Гори Синајској говорио пред купином, која је горјела и несагорјевала, говорио: “сазуј обућу јер мјесто на којем сједиш и стојиш је свето мјесто,” тако и данас овдје треба сазути обућу са страхом Божијим и трепетом прилазити овој великој светињи гдје се открива велики смисао, непролазни смисао људскога живота

И зато се радујемо, и зато се радујете, и зато смо се сабрали, гдје би другдје ако не у Храму, није ли и у народној пјесми записано: “Бјеж’ у цркву Краљевићу Марко.”

Они који су отишли од цркве, отишли су од себе. И све што су саградили ван цркве, ван храма, постала је пустолина, не треба нам ићи дубље у историју, узмите наше словенске земље које су биле замрачене милитатним атеизмом педесет година. Ми својим очима гледамо, рукама пипамо један велики подухват, гигантски подухват стварања новога човјека, новога свијета, новога човјечанства, новога пројекта, нове културе, и дакле, данас, све то што је грађено, постала је рушевина, смртије човјечног, раствара се, распало се, и данас ми народи који смо претрпјели тај експеримент, ми смо постали сметлиште свијета, то смо постали ми данас, управо стога што је над нама извршен такав експеримент, трагични, незапамћен у историји. И зато смо се нашли овдје гдје смо наши.

Једно од основних својстава тог система и њему сличних система јесте раздвајање култа и културе. То је први покушај у историји рода људскога да се раздваја култ и култура почетком двадесетог вијека или у другој половини деветнаестог вијека. Нема културе у историји рода људског, ни код никог народа, почевши од древних народа древне Индије, Кине, Месопотамије, Египта, древног Рима, древне Грчке, само да поменемо оне народе који су носећи ствараоци културе свијета. Нема народа гдје култура није никла, израсла из култа, уосталом и сама ријеч култура шта значи, из култа, оно што је зачето око култа, око Храма, око светиње, око имена Божијег, око људске чежње за истином, за правдом за милошћу, за вјечним смислом, из тога је никло људско стваралаштво, и све што је човјек урадио. Не само култура, него и цивилизација људска. Свакодневно људско живљење и начин људскога живљења је људска обичајност код свих земаљских народа, она је мање више прожета управо тиме код свих земаљских народа, код великих земаљских народа, и код мањих, и код великих, све је везано и повезано. Коглере, латинска ријеч, значи обрађивати, његовати. Култ је из те ријечи, и култура. На првом мјесту човјек је кроз историју његовао, прије свега његовао, обрађивао је земљу. Отуда култура пшенице, отуда и културе разних других житарица и земаљских производа које човјек налази у њиховом природном стању, и онда их његује,обрађује, обликује и онда то постаје нешто што уграђује се у његов живот и чиме он изграђује свој живот и своје обиталиште, свој начин живота, своју културу. Дакле, култ и култура, то не треба никада изгубити из вида, из једног су подједнако. Милост и истина, правда и мир, Бог и култура, и зато, ја морам да признам да сам обрадован свима вама, и вашим председником и вашим и нашим неимаром, архитектом и свима другима који су овдје, оно што су урадили ништа друго нијесу урадили него су наставили ту традицију исконску рода људскога свих времена историјских народа да стварају култ и културу. Имају код нас данас неки који кажу пусти ти тамо попове нека они попују, нека говоре паки паки, а ми ћемо тамо да имамо неке своје културне центре и да стварамо нешто друго. Може и то да се ради, радимо ми то. Нарочито ми то радимо који смо одрасли у временима шизофреније, ми смо прошли један период шизофреније, духовне, моралне шизофреније, и природно то се одразило на многе од нас, јер били смо у том времену. Али, не може то да преовлада. Јер све што смо градили и радили откад знамо за себе, отакад смо постали словесни народ, откад смо пословили, а то је од времена Свете браће Ћирила и Методија, све је грађено на том заједништву, на том јединству култа и културе, молитве и људског живљења и људског стварања, људског стваралаштва, почевши од језика. Наш језик, племенити језик, наш је језик словенски. Кад су они постали прави језици Постали су онда када је Јованово Јеванђеље преведено на словенски језик, начаље је слово и слово је вовјек. Слово, ријеч Божанска, примила тијело и уселила се у нас пуна благодати и истине. Ту смо почели, ту су словени постали истински словени, словесни народи. И одатле наш језик, наша писменост, наше писмо, наша ћирилица. Не говорим само о нама, а и други народи исто то могу за себе да кажу. Наше стваралаштво, све је усмјеравано, ницало из тога, узмите нашу архитектуру, све оно што је најљепше изградио наш народ, то су свети Божији храмови, све најљепше слике које смо имали кроз историју, и данас имамо обдарених слика, и добро је да их имамо, ево наша једна сестра, има, овдје смо видјели, има топле, једноставне црте апстрактне савремене умјетности које собом немају можда онога што има изворна црквена умјетност, што значи немају лика, али имају тајне, истрајне тајне, и у том погледу је већ таква типа апстракна умјетност садржана у ономе што носи иконопис. Дакле, наша умјетност, наша књижевност, наш фолклор, наша музика, наша мелодија, како год и она најсветовнија, када мало дубље закопате у њу ви ћете наћи иза тога мелос исконски, богоисхатељски, боготражитељски, мелос који тражи љубав, не било какву љубав, него вјечну љубав. Мелос који даје тонове онога што је вјечно и што је непролазно. Па зар данас да се опет роде људи да то не знају и да то не осјећају. Култ и култура. Ово што ми овдје имамо немојте никад то раздвојит, то не може да се раздвоји.

Сјећам се манастира у Дечанима, студент сам био 1960.-1961. године, и данас ми пред очима та распета наша светиња, гдје почивају мошти Светога краља Стефана Дечанскога, нема генерала, ено их у Хагу, нема официра, нема војника, нема ратника, нема сељака, остали једино калуђери да чувају Светога краља свога на челу са владиком Теодосијем. И сјећам се већ се онда назирала та велика трагедија Дечана, Косова и Метохије. И сјећам се Преображења, и наших часних мајки и сестара из Велике Хоче, гдје има четрнаест храмова на једном малом простору, и дан данас они су сачувани. Сјећам их се постиле су неђељицу дана, то је пост Богородични, па су дошле да се причесте тијелa и крви Христове. И сјећам се ко данас у оним златним шалварама, са златним, оним њиховим извезеним прслуцима, са бијелим везеним кошуљама, са марамицом да почиње коло калуђер дечански игуман Макрије и креће коло око велике царске лавре. Креће коло и креће древна пјесма косовска, древна пјесма народна, пјесма српскога народа, и гледаш то коло које је кренуло, то је коло изашло из олтара, па иде около око светога храма, и кад видиш сва наша кола, и кад видиш црногорско коло, и друга кола србијанска, и друга наша кола, видиш да су она сва у духу овога хода који смо данас имали у Светој Цркви, из олтара иду свештеници, иду ђакони иду епископи, иду са чирацима, са свијећама и креће се коло, свето коло божанско се креће, иде, овдје почиње,а нема краја то свето коло и људска кола, људска игра, људска пјесма, људска музика, људска мелодија, људско стваралаштво, све што човјек ради а што је истинско и право а што није пролазно, што није ништавно оно се хвата, хвата се у то коло, коло наоколо, коло, како каже, виловито, плаховито, како каже наш Бранко Радичевић. Е, то коло свето је и ово коло у којем смо се ми овдје нашли и ван тога кола нема културе, ван тога кола нема истине, ни милости Божије, ван тога кола нема правде Божије, нема мира човјеку нема правог људског живљења, нема правог људског односа, нема култивисаног односа са живим Богом и са вјечном истином, и нема обрађеног и култивисаног односа са људима. Што дубљи однос са великом Божијом тајном, истином живота, то дубљи, то љепши, то приснији однос међу људима, што мање односа са живом истином Божијом, то и људи полако заборављају и да говоре, и да говоре истим језиком више се не разумију. Ево моји црногорци добри сад говоре четири језика. Четири језика! И једна бака питали је: “колико си школе завршила,” каже: “дијете ја двије године од свега основне, па сам послије чувала краве и овце, удала се и родила шестеро ђеце откуд ја и школа.” “Како видиш сад говориш четири језика.” “Која четри?” “Па ево имаш бошњачки, црногорски, српски, хрватски, и тјерај даље матерњи, хатерњи, и биће таквих језика колико ти душа хоће.”

Наступа грађење вавилонске куле, људи и народи граде вавилонску кулу када изгубе тај заједнички језик и вертикалу живљења, то значи кад изгубе однос према истини, и кад предајући да имају однос према истини кад престану да се односе на нормалан, здрав начин једни са другима, ја ћу много да одужим, ја сам поп, владика и професор, тешко вама ако ме будете слушали.

И зато хвала вам. Бог вас благословио и благослов нашег дивног патријарха који је заиста најдивнији дар који нам је Бог послао у овим временима хаоса, спорним временима посло нам Бог златника на трону Светога Саве, који молитвом и постом, и култивисаношћу своје душе и свога срца, свијетли као свијетиљка не само на трону наше цркве него у свекупном православљу ја бих рекао данас у свеукупном хришћанском свијету.

Бог да вас благослови, Бог и култура, ево их овдје, сједињују се, и нека би Бог дао да буду једно и заједно, да би дух узрастао и цвјетао, да би култура примала мирисе Божије, велике, непролазне. И да би заиста били учесници тога светога кола, дечанскога, јерусалимскога, цариградскога, ванкуверскога. Кола које овдје почиње да се игра и које ће се играти во вјеки вјеков. Амин.