Хиландар – Извор Духовности

Ко је Србин и српскога рода, требао би бити поносан на своју веру, порекло, историју, традицију, oгњиште и на земљу која нас је отхранила. Но, има једно место, које у садашњости географски не припада српским земљама, а на то место је наш народ јако поносан. То је место у монашкој републици, држави, необичној по устројству, на полуострву које је благословила Богородица, а то место је манастир Хиландар.

Управо подстакнути таквим размишљањима, и желећи да се поклонимо светињама у манастиру Хиландар, желећи да ходамо путевима и стазама, којима су ходали наши светитељи, цареви, краљеви, кнезови, владари и многи други велики људи, уз благослов Бога и нашег Епископа канадског Митрофана К., верни народ наше парохије, кренуо је на поклоничко путовање.
Када Господ благосиља, увек буде лепо и красно, те и наш пут од првог до последњег момента, био је добар и благополучан. Кренувши из Новог Сада и Београда уз стручну помоћ, сада већ познатог водича господина Драгана Павловића, прво место нашег путовања било је у срцу Шумадије, на прелепим брежуљцима Тополе, у краљевску задужбину Опленац. Место које је одабрао краљ Петар је најблаже рећи величанствено. Црква је предивна, украшена мозаиком, и као породична гробница династије Карађорђевић, место које окупља велики број посмртних остатака, чланова династије. После обиласка цркве, уследили су обиласци околних музеја, затим Карађорђевог града, цркве и музеја, а затим смо пут наставили. Следеће место првог дана пута били су манастир Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, као и манастир св. Романа. У манастиру св. Богородице, посетили смо цркву и извор, а затим смо кренулу у св. Роман, древни манастир из 9. века, који чува мошти св. Романа, и много ствари из наше историје, па чак и гроб јунака из романа „ Ана Карењина“ , пуковника Вронског. Ту смо били дочекани топлом добродошлицом и лепим речима од о. Влајка Грабежа, чашом воде и меда. Но речи које је о.Влајко упутио нама су нас окрепиле духовном снагом, и испунивши срца наша кренулу смо даље. Зауставили смо се у мотел „Предејане“ на кратки одмор, и том приликом захваљујући др. Горану С., сачекала нас је екипа РТС и још новинара, која су сачинили репортажу о Србима, који из далеке Канаде, организовано одлазе да упију духовне вредност и да не забораве ко су и одакле су. Ту смо се сусрели и са познатим дуборесцем Дејаном Миленковићем, који је у нашу част приредио и мању изложбу, а чији рад имамо и у нашој ЦШО.

Другог дана ујутру осванули смо у Солуну, и прво што смо учинили било је да се поклонимо земним остацима хероја из Првог Светског Рата, који почивају на српском војничком гробљу Зејтилник. Ту нас је сачекао чувар гробља, г. Ђорђе , који ових дана броји 92 годину живота, и лепо нас је подсећао ко су борци који овде почивају. Одржали смо помен страдалима, и затим наставили у цркву св. Димитрија у Солуну. У Солуну смо целивали мошти св. Димитрија, св. Нестора, св. Давида, св. Григорија Паламе и бројних других светих чије се мошти чувају о овом граду. Поподне смо кренули у Уранополис, последње место пре уласка на св. Гору.

Сутрадан ујутру, кренули смо бродом према св. Гори. Женски део групе је остао у Уранополису, и оне су имале тога дана и крстарење бродом око св. Горе. Мушки део је пристао у луку Дафни, и превозом смо се упутили у главни град монашке републике Кареју. Ту су нас примили монаси скита св. Андреја Првозваног, где смо и одсели, и потом Господу молитве узносили, на вечерњим и јутарњим богослужењима. Сутрадан смо обишли манастир Кутлумуш, као и испосницу св. Саве, где смо целивали икону св. Богородице – Млекопитатељницу. У испосници смо имали част и да молитвено учествујемо у свакодневном читању Псалтира, које је остало још од времена св. Саве. Затим смо кренули пут Хиландара. Сам долазак код нас је изазвао узбуђење. Дошли смо на место које су основали родоначелници нашег народа св. Симеон и св. Сава. Место које одише историјом, стазе и путеви којима су ходили велики људи рода нашег. Црква где се Богу свакодневно упућују молитве, и тако више од 8 векова. Осетели смо се као свој на своме, као да овде одувек припадамо. Обишли смо гроб св. Симеона, кулу св. Милутина, библиотеку, ризницу, бунар св. Саве, лозу која избија из гроба св. Симеона и оно најбитније, Богу смо се молили на богослужењима, где смо целивали чудотворну икону Богородице Тројеручице, као и мошти св. Вартоломеја и бројних других светих. Сутрадан смо отишли из манастира Хиландар, испуњени миром, спокојом и благословом Божијим. И тада, пловећи бродом, видели смо пуно људи, испуњени радошћу. На броду је било доста верника из Румуније и Молдавије, побожни људи, али они немају где да иду, немају своју кућу. Имали су у прошлости и изгубили, а ми, Богу хвала имамо своју кућу. Имамо где да одемо и где да нас дочека неки наш земљак, да нам каже“ Помаже Бог“. Тада сам схватио улогу свох предака, који су помогли да и ми данас имамо где да одемо, да са поносом изговарамо, да манастир Хиландар припада нашој Цркви. У исто време, то је и наша обавеза за будућа поколења, да се и ми потрудимо, да им оставимо где могу да оду.

После малог одмора у Уранополису, пут је настављен, најпре у метоху манастира Хиландар, Какову, где смо упознати са историјом оснивања овога метоха. Затим по врелом дану, пут смо наставили према Метеорима, у градићу Каламбака, регион Трикала, где смо се сместили. Сутрадан смо кренули у обилазак манастира на Метеорима. Данас је активно 6 од некада 16 манастира, а ми смо уз велике напоре успели да обиђемо три манастира, и могу слободно да кажем, били смо задивљени лепотом и упорношћу оснивача и ктитора. Јер изградити на таквом терену, пре много векова велике манастире, био је невероватан напор. Суоснивач првог манастира који се данас зове Велика Метеора поред св. Харалампија је и наш Србин, краљ Јован Урош, последњи Немањић. Ови манастири су под заштитом УНЕСКА, као једно од чуда. Зову их још и лебдеће камење, и заиста импресионирају. Одатле смо се опет упутили у Солун, још једном да посетимо светиње, и да се поздравимо са неким од наших сапутника, који су из Солуна кренули назад за Ванкувер.

Из Солуна смо кренули пут наше Отаџбине, срца пуних духовних радости, у спознаји да иако живимо и радимо далеко, наше срце обитава и на овим просторима, јер је ту извор наше вере, нашег идентитета, а то понајвише окрепљује нашу душу, јер не живи човек само о хлебу.

 

протојереј
Малиша Миловановић

 

2017 - Хиландар

Ц.Ш.О. Св. Архангела Михаила. © 2017. Frontier Theme